thermonuclear sweat

od nemogučeg neštoga u nepostoječe
ništa
krečem namjesto neodoljive nadopune
izmjestimo nepomične
stolove
nečega
zatvorimo vrata prozore i okna
sprijeda
dijete šeta
čovjeka
čovjek pseto
žena naočale
oko vrata
da
sve je tako nepotrebno

sa gigantskime kurcom
od gigantskoga kurca
ka giganckomu
pušila ga
od rijeke do rečesa
nema nigdje ničesa (svega je i svačesa)
a čula sam
zajdnoga

idem ja danas u konzum. akadtamo. ispred dvostrukih automatski kliznih staklenih vrata. skupila se šačica ljudi i gledaju u listič papira zakeljen komadičem selotejpa za ista. rukopisom netom opismenjene osobe, štampanim, kaže ovako: molimo cijenjene kupce za još malo strpljenja. sistem je pao. a ja reko, onda odjebi sistem. i uputim se pravac dijoni.
sve je počelo još rano jutros. odluka je bila jasna. danas nebum komplicirala s ručkom. nekaj bum jednostavno. u dijoni sam lutala od škrinje sa smrzotinama preko dve štenge do uvelog povrča. zela sam dva poriluka. butelju. i ijako sam se jučer zaklela da nebum više meso jela bar godinu dana, tris deka faširanog. al od purisa. dođem do tjestenine.
doma imam malo sira. i imam đumbir. a reko niš. bum počela sa nekim jednostavnijim bolonjezom pa bum vidla kam bu me odvel. uglavnom. pripremila sam se i za bešamel. al ko bu sad mešal. možda ispadnu grudice. mislim se. bu fini i samo bolonjez. neda mi se bešamel. reko, kaj?!!! imaš strah od bešamela?! e nečeš!!!
sad se vidi jako lepa slika tih lazanjica. neznam. još ih nisam spekla. al forno. i tak.interesantno

eto evo gle maaaalu voćku poslje kiše koju obo žavam kišu. danas sam ispunjavala jednu skandinavku. ostalo mi je nekoliko praznih kockica. i njih sam ispunila jednim po jednim slovom. jedno od kojih bijaše složeno. brojku nisam upamtila. no nekako su se usuglasile sve brojke neispunjenih kockica sa složenim slovom i ostalim slovima. jedno je sječam se, bilo tanko tanko najtanje slovo. jedno. jedna skandinavka jedno slovo jedan broj. koliki je tvoj. odcipela broj. a onda sam odgulila krumpas ito jednim nožem. istukli smo meso. plastikom. sad se trgaju jedni listovi i listje u jotovanju na salatu. dajte mi molim vas ovu šungu u komadu narežite ako vam nije problem. rekla je jučer žena u dijoni. nije nije, odvrati joj druga žena močno pozirajuč za suhomesnatim pultom. stravično mi je bilo čudno kada se ipak uhvatila mašine i načinila tih traženih sedam deka u dvanajst tankih tankih slajseva.tanjih i od najtanjeg slova abecede. Link

ja govorim
oni slušaju
ja slušam
oni govore

ja ne čujem
oni govore
ja slušam
oni šute

ja govorim
oni ne čuju
ja ne slušam
oni čuju

ja šutim
oni govore
oni govore
ja ne čujem

Link

opče više ne znam kaj sam htela reč jučerašnjim riječima. baš ih evo ponovo čitam i znam da sam nekaj mislila, gotovo sam sigurna da jesam, al kaj? pojma nemam, ne razmem i bojim se da nema teorije da bum ikad. u stvari sve je počelo s orsonom i to kak nije više na svevremenskoj top listi najboljih režisera ever i forever. i znam još da sam si misla, koga boli kurac za građanina kejna, ionak mi nikad nije sjel taj film. ijako, orzon mi je bil zgodan ko muški, al to sad nema veze. u svakom slučaju znam da su mi uvjek dizali tlak kad god bi u nekoj novini išla objava o top toliko i toliko najboljih filmova svih vremena, a onda bi ko po nekom štreberskom difoltu išel orson prvi. i sad mi je jučer ipak bilo nekak žal da nije prvi. po toj nekoj listi jutarnjega lista. a moliču lijepo. i to isto. zapravo je sve to skup više nego dosadno. no kako je to istodobno bil jedini članak vredan moje pažnje barem do mjere da sam čak pročitala i podnaslove ispod objavljenih slikica nekolicine odabranih režisera, reko, ajd. bum i ja nekaj o tomu rekla. kaj mislim. al velim. kaj sam misla reč, kam sam odlutala, koji je bil slijed, usudila bum se reči, asocijacija. ne. to ne razmem. ne sečam se. i neznam više. al sečam se da je bilo dost interesantno. ha jebiga.
Link

kaže se:
redatelji su stolječa
donekle
promje nutko valovali
donekle su
očevidnike očinske redarstvenoga izbacili
iz flaka u empetri
možda su i u i u iju
obrnuto u epruveti činili
potpuno je svejedno
iz reda ili u točku
svejedno
svejedno je
ne zna se
ali kao da se ga riješi
enigma dana
žurna enigma
svejedno.
kaže se da orzon jednostavno
nije u modi
više

odbijam
takakova saznanja
statističke spoznaje bjednosne
jednostavno, odupirem se toj naravi i to
novini
a omča, baš upravo bi netom
i izrazloga iztoga
tik uz nogu koju mogu ijamu
jesamu kova
starinskoga
daruj
hm
vrludam navodno nizvodno
amo tamo amo samo a samo
kriomice
krivdom naoko naopako
nauho
grlo
i nanos
navrglave
sss
stare duše
novo vrijeme

"usporen sam" , reče stogodišnji akademik, "ali u glavi sam još uvijek jak i znatiželjan". a ovo iza ali. znam samo ja i nitko drugi. oni drugi vide moju sporost.
umro je gore vidal. ja ništa neznam o tom čovjeku, neznam tko je on, taj čovjek močna imena. koja mu oba, neznam kako se izgovaraju točno. pa ih nikada niti ne izgovaram glasno u društvu da se ne osramotim. jer mislim se, sigurno ču pogriješiti. pa ta imena govorim samoj sebi, i to najčešče, onako kako ih i čitam. onda. neizgovorenosti bašzato. postaje mi ime močnije, mističnije, višije. toliko jačije da i sve ostale čovjekove riječi, ritmovi, note ili več napramatomu. stihovi. pronađu me. ili me ne mene.
pa je tako rekao gore. da svakim uspjehom prijatelja ja sam bliže smrti. ovo je doslovno prevedeno. ja neznam prevoditi riječi u misli drugačije. isto je kao što ne znam izgovoriti nečije ime pravilno. ja ga onda niti ne govorim više. mislim ga i ponavljam nepravilno i posve tiho tako skroz tiho da ga nitko niti ne čuje i to tako tiho da ga nitko ne može niti čuti: svu svetost nepravilnosti. uklonjenu buku. slobodan pad. dogorijevanje.i ovu jebeno dosadnu istinu koja to nikada nikada ne može postati jer nikada nije niti bila.

a sada.
poslušajmo što nam kažu ptice.
Link

"usporen sam" , reče stogodišnji akademik, "ali u glavi sam još uvijek jak i znatiželjan". a ovo iza ali. znam samo ja i nitko drugi. oni drugi vide moju sporost.
umro je gore vidal. ja ništa neznam o tom čovjeku, neznam tko je on, taj čovjek močna imena. koja mu oba, neznam kako se izgovaraju točno. pa ih nikada niti ne izgovaram glasno u društvu da se ne osramotim. jer mislim se, sigurno ču pogriješiti. pa ta imena govorim samoj sebi, i to najčešče, onako kako ih i čitam. onda. neizgovorenosti bašzato. postaje mi ime močnije, mističnije, višije. toliko jačije da i sve ostale čovjekove riječi, ritmovi, note ili več napramatomu. stihovi. pronađu me. ili me ne. mene.
pa je tako rekao gore. da svakim uspjehom prijatelja ja sam bliže smrti. ovo je doslovno prevedeno. ja neznam prevoditi riječi u misli drugačije. isto je kao što ne znam reči nečije ime pravilno. ja ga onda niti ne govorim više. mislim ga i ponavljam nepravilno i posve tiho tako skroz tiho da nitko niti ne čuje i to tako tiho da ne može niti čuti: svu svetost nepravilnosti. uklonjenu buku. slobodan pad. dogorijevanje.i ovu jebeno dosadnu istinu koja to nikada nikada ne može postati jer nikada nije niti bila.

a sada.
poslušajmo što nam kažu ptice.
Link

skoropa mi sotovoče piva klapa ali neee samo molim ne fajerplejs oko kompa. pa taman i okolo meka. imamo več peglu nad glavom i dosta je vručo. neki svati ovo nazivlju liepim vremenom jer je sunce je. i sečam se da sam se još daaavno jednom zareknula samoj sebi jes da nikad nikad pa ni onda nebum rekla riječ osečaj na ovom ublogu. neznam, jesam li ju ipak vjerojatno jessam. sigurna sam zapravo i to gotovo sigurna da sam jednom več rijekla subjektivni osečaj. riječ. no sad kaje tuje. i tak. pustila bum jednu vrlo ozbiljnu numeru. zove seLink

ide samo mjuza jer slikice nemrem više. a nekaj mi se još pripovjeda. nisam se dugo več razgovarala. pitajte me nešto. obačavam daum odgovorila.
evo.

Link

trinajst je i trideset
što reči
rukom vučem po prozorskoj dasci
a oklen ste vi? iz prosora rekoste?
gonjeg ili donjeg?
jer vam u sredini ima porcelanska šolja?
il je ocuhoga zlata

neki dan sam vidla jedan goblen tipoen
svud sam sama pastorala
jelen žir rogovlje obrnuti fazani konopac kraj i konac

ti stoji ta majica
zgledaš
a tekar ti rukavi
rezani na šeeščetri
pa na žuto
u sredini

urd urd urd

rok rok
kam ideš? čekaj
kaj furaš ledo?
obične čehla il žokejke
ma niš besvese
čitam
malo dijete prodavača
i čekam
dal bu rekel kaj o đžezu
ilo marku rotku bar

(da prođe)

oš to il titoš
piter pol en meri
mekintoš
i još
moj
o'brankovič
pa
moj lajoš
moj predin
pa luknjica
i zurilo
a onda
bijesni
karamarko
pa mali
mikro
šparemblek

ček i čet
dvije rojže su
u vu
epruveti
otsvarnosti
odvojete

Link

recimo. idem iz kuhinje. u sobu. a ti ideš u drugom smjeru. i opče nemoram nit čut kaj govoriš. jer po izrazu lica poznajem da buš reko. gori ti cigareta. znam. mislim ti natrag. imam pod kontrolom. a pepeljara ima cigaret holder koji dobro dihta. kaj se ne sečaš. ti si mi ju poklonil tu čikobernicu.
ili. izlazimo iz stana. a ti pitaš. si bacila čikove. i ako da, gde. čujem isto da pitaš iako ne govoriš. si ih bacila u vece. ne. bacila sam ih u smeče. al još prije dva sata. i nema bojhjazni. zadnu sam potuširala.
ili.
a taj mi je najgori. kad kažeš. ti buš se jedan dan zapalila. taj obično ide kad kužiš da nije prošel zapalila buš kuču prijekor.
ti buš se jednog dana zapalila.
epa jebiga. čuj.
Link

moje oči gledajume
gledajuse
netremično
moje oči gledajume
izmjenično
kabci moje
vidijuse nepomično
spuščaju se
mojeoči mojeoči
gledaju se
netremično
nasumično
simetrično

Link