Muškarci i žene...i nešto između

...pred kišu, uz kolače i šutljivo društvo... Br. 36, prije 8 godina na blogu, nekako u ovo vrijeme :)

Jebemti takvo proljeće. Smrzla sam se danas k'o pič.....hjoj, ne bum psovala. Sorry! Daj, ne gledaj me tako. Znam, znam, ružno me je čuti. Ali kaj mogu, izletilo mi.
Danas sam skužila da pametni prate prognozu poslije dnevnika. Oni još pametniji, kad se zbude pogledaju kroz prozor. A treći, nevjerni gurnu nos na friški zrak. Ja niš' od toga. I zato sam jedva dočekala da dođem doma i uvučem se u nekaj toplo.

Čuj, te mogu nekaj pitati? Ček' idem po čaj. Ima još nekakvih ostataka od kolača. Budi tu, odmah se vraćam. Ti nećeš niš', je l' da?

Di smo stali?
Mmmmmm, fino je, ali drugi put trebam staviti malo manje šećera. Preslatko je. Hoćeš ipak malo?

Znaš, ja sebe više ne prepoznaje. Nemam pojma kaj mi je. Daj, ne zezam se. Uvijek sam znala di mi je dupe, a di glava, a sad sam nekak' na pola puta. Ni vrit ni mimo.
Meni ti je super s tobom razgovarati. Slušaš. Šutiš. I znam da me čuješ. Niš' mi više od toga ne treba.
S Brunom sve manje pričam. Ako ja nisam umorna, on je. Ako on nije, ja sam. Prošli vikend planirali smo do Novalje, ali u četvrtak je doznao da je dežuran. I kaj, da mu prigovaram, nemrem. Da mu vjerujem da ćemo to nadoknaditi, mogu. Kajaznam. Budemo. Jednog lijepog dana, a možda i prije.
Ma neeeeeeee, nemoj! Ne klimaj glavom tak' znakovito. Ne znaš baš uvijek sve. I smeta me kad dižeš obrvu čekajući kaj bum dalje rekla. Iritantan si mi takav.
Brunu volim. Znam da i on mene voli. Znaš ono kad se zavučeš u krevet, uguraš u zagrljaj ili te u zagrljaj bez pitanja i razloga povuče, udahneš miris kože, njegova toplina postane tvoja, i to ti je dovoljno za pustiti tijelo da uhvati san. Volim njegove ruke. Volim njegove usne. Kako me gleda. Volim kad me.....uf, znam da ne voliš takve priče. Evo, šutim.
Ak' me i dalje budeš ovako gledao fakat ću morati paziti kaj i s tobom pričam.

Igor mu je sličan. Kaj sad opet ne štima? Nisam ti pričala o njemu? Ma daj, kak' nisam? Stvarno nisam? Dobro. Upoznala sam ga prošle godine. Poslovno. Odradili smo zajednički prvi seminar. Bili na kavi. Pa onda na još jednoj. Ručku. I tak'.
U stvari, sad kad već znaš da postoji, reci mi kaj da radim. Samo mi nemoj počinjati sa spikom da nisam normalna, da sve to nije u redu, da se ljubav ne dijeli. A ni tijelo.
Lako je tebi. Ti sve znaš, i ono kaj je bilo i ono kaj će biti. Nedodirljiv si. Uvijek u pravu. Možda i onda kad nisi, ali ti možeš sve. Izvan prostora i vremena si. Tamo negdje.
Znaš da ti nikad nisam previše dosađivala. Ponekad sam te molila za pomoć, ali uvijek sam ti se zahvalila na danu koji sam odvrtila do kraja i jutru koje će tek doći. Ok, tražila sam i nemoguće, ali nikad nisam bila ljuta kad je želja ostala neispunjena. Ma dobro, jesam. Malo. Ali na svu sreću brzo zaboravljam. A i te želje, znaš, bile su mi potrebne samo kao želje. Tek toliko da mogu dalje. Aj mi reci kaj da napravim.
Daj, prestani kuckati po stolu. Fali još samo da mi počneš mahati kažiprstom ispred nosa.
'ćeš mi vjerovati ako ti kažem da ništa od toga nisam planirala? Baš ništa. Ni jednu jedinu riječ. Ni korak. Dodir još manje. Vidi, nemam fige. A-a, nema ih.
Kaj misliš da je meni lako? Kao jabuka na pola ravno sam odrezana, s istim brojem sjemenki u svakoj polovici. Dvije lijevo...dvije desno.
I dijelim sebe tako. Pola jednom. Pola drugom. Ni jednom više, ni jednom manje od toga. Isto, a različito.
Znam da te ne zanima, ali reći ću ti: Bruno je sve ono kaj Igor nije. Igor je ono kaj Bruno nije. Zajedničko toliko toga imaju. I mene. A ja sam...Kaj sam ja? Nemam pojma! Znaš li ti? Čekaj, povlačim pitanje jer znam tvoj odgovor. Neće mi se svidjeti.
Možeš li mi progledati kroz prste ako te zamolim, ako ti priznam ono kaj nikom nisam? A vidi ga kak' si znatiželjan. K'o bi rek'o!

Čekaj. Idem pobrati veš, kiša samo kaj nije. Vratim se odmah. Ne mrdaj. Možeš mi napraviti i novi čaj. Molim te. Crni. Dvije žličice meda i puno limuna. U frižideru imaš pive. Daj, zezam te. Ne ljuti se. Znam da ne piješ.

Vani je fakat zima. Da pustim grijanje? Hoćeš vestu? Da piješ čaj, mogao bi ovako kao ja ugrijati prste. Ugodno je. Kao kad njegov dlan grije moj hladni. Kako čiji? Igorov.

Stavio si previše limuna. Ili premalo meda. Nije kao moj. Bruno ga voli s malo mlijeka, a Igor samo kad je prehlađen.

Da znam, znam da znaš da kad uzdahnem, treba mi vremena za nešto reći. Pa i napraviti. Ne mogu ništa. Čak ni maknuti se. Ne još. Ne znam kad. Ikad. Nikad.
En-ten-tini....eci-peci-pec...malo mi je neugodno. Ok, 'ajde, kud' puklo da puklo – ja ti njih oboje volim. Eto. Tako. Jednostavno. Jednostavno da bi bilo komplicirano.
Nadam se da me sad nakon ovog priznanja malo drugačije gledaš. Mekše. I ne kao preljubnicu. Ljubavnicu. Posrnulu. Izgubljenu. Mogla bih nabrajati do sutra.
Gle, ak' voliš sve ljude, moraš i mene. Ovakvu. A i u priznanju pola se prašta. Tako kažu. Meni dovoljno. S drugom polovicom lakše ću hodati. Možda i trčati ako poželim.

Ideš već? Si ljut na mene? Te mogu opet pozvati? Znaš da volim tvoje društvo. I znaš, nekak' mi je lakše kad sam ti priznala, kao da s riječima koje sam izgovorila i sama ih čula sve je drugačije. Osim njih. Dvoje.

Pozdravi svoje društvo gore. Razgrni oblake. I pošalji mi malo sunca. Za vikend.
I dođi kad te opet budem trebala. Hoćeš li? Možemo i samo šutjeti. A ti ćeš ionako sve znati....

...koji to nije i crtica br. 32

(za Medu, Zmiju, Pimpij, Đusi i još ponekog :)
Četvrtak, 16.05, Zeleni val

-Opet kasniš!
(Popizdit ću jednog dana, nikad ne stigne na vrijeme.)
-3 minute.
(Nekad ga to nije smetalo.)
-A ja 2 kruga oko zgrade.
-Daj, par minuta sim ili tam.
-Je, i kreteni za guzicom koji su jebali mater, meni i žmigavcima.
(Kaj ona opet mene na suho?)
-Kaj ti je?
-Kaj mi je? Kaj bi mi bilo? Umoran sam.
-Pazi, žuto!
-Ne jebi me sad i ti sa žutim! Gle idiota! Ajde, lupi me, pizda ti čorava!
-Znaš da ne volim kad psuješ.
-I? Znaš da ne volim kad kasniš, a dalje kasniš. Da si dovukla dupe na vrijeme, ne bi zaglavili u gužvi. Ili 'oćeš ti voziti?
-Neću.
(Ne kužim zakaj je u zadnje vrijeme tak nadrkan i zakaj se dere na sve kaj velim?)
-Onda šuti i ne komentiraj.
Link
(Cmizdrava pizda od Erosa. Mo'š mislit'- „I belong to you“...)
-Se sjećaš?
-Kaj?
-Mog rođendana i ove stvari?
-Hmmmr...
(ONA: Nikad neću skužiti kaj mu to mumljanje znači. Ljut je. Stisnuo je usne. Brada mu je ukočena. Pobijelili su mu zglobovi na rukama. Još malo pa će prste utisnuti u volan.
ON: Kako ta žena mene, još uvijek raspizdi. Ne sjećam se da se meni ovako osmijehnula.)
-S kim sms-aš?
-Sanjom. Ma, znaš nju, blesaču.
-Ne znam. I ne zanima me.
-Daj, pa bila ti je simpa.
-Je, i jučer je bila srijeda.
(I nekad sam tebi u vožnji razmaknuo noge i zavukao ruku pod suknju, i kad sam je htio pomaknuti, stisnula si je koljenima, oblizala usne i jebeno me pogledala.)
-Stani kod Konzuma.
(Nekad je za tvoj osmijeh bilo dovoljno proći ti lagano noktima po vratu, zavući prste u kosu. Bojim se da bi se danas trgnuo i pomaknuo u stranu, dalje od mene, možda i rekao: „Pusti me, vozim!“)
-Čekaj, preparkirat ću se.
(Jutros sam je htio zaustaviti, još onako toplu od sna, uhvatiti za dupe i nabiti na kurac koji se još uvijek, na nju diže. Nisam. I ne sjećam se jutra kad jesam. Jebote, kak' bih u pet minuta izbio tu hladnoću iz nje.)
-Možeš tu.
(Još uvijek, nakon toliko godina, gladno volim njegove usne i tragove koje ostavlja na meni.)

***

-Hoćeš kavu?
-Neću. Ostavi sve. Hoću tebe. Dođi....

(za Zmiju, Medu i još ponekog.... :)

Sjedi nasuprot mene. U zatamljenom staklu kafića vidim joj i odraz profila.
Očekivala sam da je mlađa, a tu negdje smo po godinama.
Crvenokosa je. Nisam znala da voli crvenokose.
Mršavija je od mene.

Više ne reagiram na njegovo podbadanje da bih trebala na dijetu. Nakon Lovre i 7 mjeseci ležanja, ne pada mi na pamet izgladnjivati se. Prije ga to nije smetalo. Govorio je - jebeš ženu koju nemaš za kaj uhvatiti.
A sad? Ne znam....

Ima sličan medaljon mojem.
Dobila sam ga za prošli Božić. Srebrni lanac s granatnim okom, vitičastim, filigranskim nitima opleteno.
Ima i veće grudi. Moje je nekad volio. Znam. Znam li?
Oči su joj lijepe. Zelene. I moje kad sam tužna. Možda su danas takve.

Sva sreća da nisam naručila kavu. Drhte mi ruke. Zveckala bih šalicom o rub tanjurića, a da ih skrivam ispod stola, znala bi i ona i ja zakaj. I znam da bih nokte zabila u dlan.

Djeluje mi sigurno. Za razliku od mene ni malo nervozna.
Osjećam hrapavost usana pod jezikom. Suhe su mi. Osjećam i gorčinu. Tupost. Ne mogu više ni plakati. Dok nitko nije gledao osušile su mi se na obrazima. Presahnule. Ljutnja nije. Pojavi se u valovima. Zaruje duboko. U samosažaljenju negdje se zabije u neki od tamnih kutaka mene. I tako u nekoliko krugova, kao žica bodljikavih.
Prošli tjedan. Jučer. Danas. A bit će i sutra.

Zna mi ime.
Kaj zna još o meni? O njemu? Nama? Lani i Lovri? Zna li da planiramo treće?
Da je od mojih staraca posudio lovu za novi auto?
Hrče kad ga uhvate sinusi. U snu, kad nervozan zaspi, škripi zubima.
Paradajz-sos mu izaziva žgaravicu. Voli slatko. Oblizati zdjelu u kojoj je bila krema za kolače.
Već godinu dana ne razgovara s Darkom, a odrasli su zajedno. Volio ga je kao brata. Zna li razlog zašto više ne pričaju?
Zna li da ima karticu donora, nakon kaj mu se mama jedva riješila dijalize poslije transplatacije bubrega.
Zna li da s klincima, kao klinac uživa u vikend crtićima?
Da su iduću subotu krstitke malog Marka, Nikolinog nećaka?

Muka mi je. Nisam mogla ni jutarnju kavu popiti. Osjećam kiselinu u grlu. Peče. U želucu kao da imam kamenje, ali moje je mahovinom obloženo.

Otkud joj samo toliko drskosti da me pozove na kavu? I moje gluposti da je prihvatim? Kaj je jedna od onih žena, kojoj se nakon, u dvije minute ponovljenog orgazma javlja potreba za razotkrivanjem? Osjeća se prozvanom, pozvanom i Bogom danom da me upozori na Nikolu, da me vara? Valjda da znam, ak nije doma, di je?!
Dobro da nije doznala i adresu; sigurno bi jednog dana, uz keramičku teglicu afričkih ljubica i 20 dag kave samo pozvonila na vrata i predstavila se:
-Dobar dan. Vi mene ne poznajete, ali ja vas da. Ja sam Duda. Dubravka. Ljubavnica vašeg muža.

Ako me je namjeravala poniziti činjenicom da pola metra od mene sjedi ona koja mu se na smjene gnijezdi u krilu, prevarila se je. Uostalom, ova kava i nije bila pametna odluka.

-Nas dvije nemamo baš ništa zajedničkog. Osim trenutno Nikole. Moram po njega i Lovru. Zajedno su na treningu. Pa po Lanu u školu. A onda svi zajedno kod Vinceka, na kolače. Već kasnim. Nemojte me više zvati. Častim kavom.






Ostavila sam maramice u autu. Razmazat će mi se maskara. Opet. Sranje....

Kiša i sunce, danas.
Fulala sam dan.
Grmi trenutno, ne tutnji majčica Zemlja.
Zagrepčani imaju novu društvenu mrežu - EMSC
U sve ćemo ugurati politiku, i tamo gdje niš ni inače ne stane.
Vlastita glupost ili tuđa pamet?
U ovim čudnim vremenima uhu je drago čuti i pitanje - zakaj pizdiš?
Juha+krumpir salata+pohrana puretina.
Još nisam počela vježbati, a obećala sam i sama sebi. Budem.
Čekam sunce.
Fali mi moj uobičajeni ritam.
Grmi i dalje. Samo grmi.
Upravo pljušti. Možda opere sve ružno. Ili barem malo.
Volim kišu, ali nekako ne baš danas.
Utihnula je.
Bit će već nekako. Dan po dan.

…a u stvari sam htjela samo staviti fotku :)

...a jednog dana, umjesto rukavica i maske bit će opet rezervne sandale, jakna koju sam zaboravila u autu, izgubljena naušnica slučajno pronađena, tenisice, kišobran viška i sunčane cvike.
I psovat ću, kao inače, na gmizajuće ispred mene.
Bogu, Alahu i svim svecima zahvaljivali se na free parkingu u centru grada.
I guštati u onih 15 minuta samo za sebe, na putu do posla i natrag doma.

Jednog dana, nadam se što prije... :)

Fuck corona i potres!

Moja pravila, podložna promjenama kroz prilagodbu primjene ;):

-imam dug jezik i ako mi želiš parirati, moraš imati isti ili duži ili mi odvući pažnju na drugu stranu, barem na par minuta, dok ne zaboravim na trenutak di sam stala sindromom pamćenja zlatne ribice na par sekundi
-o bitnom pamtim kao slonica i ne možeš mi prodati kontra priču ili ako već pokušaš, neka bude jako, jako zanimljiva ili još više dosadna, pa da odustanem od nastavka i umjesto toga primim se čišćenja zagorene grill tave
-uvijek imam nekaj za dodati, pa to može biti i prednost i mana, ovisi koliko ti idem ili ne idem na živce
-ako u nešto vjerujem i vjerujem da je to tako i nikako drugačije, ili odustani odmah u početku uvjeravanja u suprotno ili prikupi sve moguće i nemoguće argumente da me matiraš prije nego ja tebe uvjerim da je sunce plavo, a nebo žuto
-budi siguran da ono kaj sam napisala nisi krivo shvatio/la jer kako ni sama ne volim dvosmislenost koja može biti i najčešće je razlog nesporazuma, tako ne očekujem ni da čitaš između redova ili čeprkaš u potrazi za skrivenim značenjem
-ako mi jednom staneš na nogu, ok, slučajno je, ako se ponovi, pomaknut ću se, treći put ću ti vratiti s kamatama i nemoj cendrati po blogu da imam previše kila ili da sam nespretna
-da, reći ću ti da si glup-a jer moj majušni ženski mozak nikako ne može odvojiti ponašanje od vlasnika istog pod motom "nije on glup nego se samo glupo ponaša" jer kad je glupost u reprizi reprize i tako nekoliko puta, riječ je o osobi limitiranih kapaciteta, a nikako o usputnom glupom gafu koji se svima nama može dogoditi
-ako nemaš kaj pametnije delati, čak ni kopati nos, pa želiš provokacijom privući pažnju, ok, reagirat ću ako mi se da, ali računaj da ti mogu nametnuti svoja pravila igre koja ti se vjerojatno neće svidjeti
-ispričat ću se svakome i pokušati riješiti nesporazum, ali ne tebi ako smatram da čak ni formalne isprike nisi vrijedan/vrijedna jer nisam brza na riječims i kad prijeđem granicu pristojne komunikacije, ciljano je - kao tebi jedino razumljiv način

Je, grozna sam :)

Ali sa mnom je jako jednostavno i uglavnom ne ovisi o meni kako ću reagirati.
Tko sve to skuži na vrijeme, možemo ugodno, zabavno čavrljati, pa i o ozbiljnim temama pričati.
Tko ne, ježi ga - bloška zabava za ostatak ekipe promatrača na tribinama :P


____________________

A godinu dana kasnije od ovog zapisa?
Nekih bitnih promjena nema osim kaj mi se više ne da trošiti i potrošiti vrijeme na ljude s kojima niš nemam zajedničko ili sam imala, a otišli smo svatko na svoju stranu.
Ne da mi se uzalud izgubiti riječi na one od kojih se odbijaju kao lopta o zid, pa odustanem ili na vrijeme ili ni ne započinjem.
Čak ni na glupost više ne reagiram žgaravicom.
Jedino još, s vremena na vrijeme, svjesna sam svog mazohizma jer naivno vjerujem u štošta, na prvu.
Na drugu ili treću, ipak vratim duplo :)

I tak, dan po dan.
I da ne keljim samo fotke :D

Kad sve ovo prođe, a proći će, odvojit ću par sati i šetati gradom. Dovoljno dugo da ga opet zavolim bez onog zatomljenog straha koji još uvijek negdje pulsira.
Danas centrom prozujim što prije.
Srednjom trakom.
I kad se vraćam u svoj kvart pod Sljemenom, još teško povezujem sve što se u proteklim tjednima dogodilo sa sunčanim čistim danom.

Volim u jutro čuti ptičice u vrtu.
Kao da mi kažu - tu smo, bit će sve ok.
I je.
Dan po dan.

Ježi ga, dosta patetike. :P
Fuck corona!


:)