plati pa se klati

Link
Link
Link

Neka pati koga smeta
gledamo nogomet i ovog ljeta

Link

Jučer u Karlovcu svjedoci smo nesvakidašnjeg događaja koji će se zasigurno još dugo prenositi generacijama u cijeloj regiji, pa i šire. Roditelji mladog Ivana (32) koji živi s njima odlučuju otići kod kumova u goste, pritom ostavljajući svojem sinu prazan stan kako bi pozvao djevojku, te da njih dvoje tako mogu nesmetano konzumirati svoju ljubav i zadovoljiti tjelesne užitke. Ivan (32) inače redovni student Lovstva i zaštite prirode u Karlovcu poziva svoju djevojku Irenu na zajedničko gledanje filma i tu slijedi šok.

- Prvo mi je bilo sumnjivo kaj me je dočekao u trenici, no rekla sam ok, već smo dva tjedna u vezi , dečko se opustio. Sjela sam na trosjed i krajičkom oka pogledom tražila gdje je njegova soba. Kad je došao s DVD-om Jupiter Ascending mislila sam da se šali, zna da padam na frajere s uvrnutim smislom za humor. No onda ga je stvarno pustio. Ne znam kaj mi je bila veća trauma, taj film ili što smo ga stvarno pogledali. Pa tko još zove curu doma na film i stvarno gleda film? - kroz suze nam je pričala tu strahotu Irena (23) inače mlada uspješna poduzetnica.

Nakon tih 127 minuta čistog genocida nad sivim stanicama, Irena rezignirana tim činom odlazi doma, dok Ivan sjeda za svoje računalo i ne shvaćajući prisutnost problema nastavlja igrati League of Legends. Nedugo zatim dolazi poruka na WhatsApp, u kojoj Irena prekida s njim i ne želi više čuti za njega, optužujući ga za poniženje i osjećaj srama.

- Ne razumijem. Pa rekao sam film, pa smo ga i pogledali. Još si mislim zašto je tako odjurila doma, reko možda joj je sila na WC pa ne želi tu obaviti. Tko će kužiti te žene? A i taman sam trebao preći level u League of Legends pa se nisam uzrujavao. Ima tamo jedna mala s kojom se dopisujem, možda padne i cyber seks neki - objasnio nam je pomalo zbunjeni Ivan.

Događaj se pročuo susjedstvom, pa od tada Ivanovi roditelji, zbog sramote rijetko izlaze iz kuće osim u krajnjoj nuždi i na pokoji stranački sastanak. Otac više ne razgovara s njim, a majka danonoćno plače i u molitvi traži odgovor gdje je pogriješila u odgoju.

- Pa je li je taj idiot ikad čuo za eufemizme? Kakvo smo to čudovište stvorili? Pa da nije bilo tog 'filma' ne bi se on nikad niti rodio. Evo otac mu ne želi iz kuće od sramote, na poslu mu se smiju a u kafiću jedva da ga posluže. Bože, samo da nije peder - reče nam vidno tužna majka, dok je otac pušio cigaretu gledajući nepomično kroz prozor.

Newsbar

Ona voli metafore i kad se riječi fino slože,
kompozicije što voze kroz pejsaže, proze
fraze što teku i k'o potočić žubore,
rečenice što više se pjevaju neg' zbore,

od uzleta poete njoj zastaje dah,
od riječi leptirića što vrludaju kroz zrak,
dušu zahvati joj nemir, kad dotaknem zvijezde,
zaplovim u svemir i kako čovjek je mali, a život je ko rijeka,
možda još večeras upozna mog ..mog Veseljka,

refren :
moj Willy moj Lolly on igrat se voli, moj Veseljko, moj Jimmy, moj Johny vidi eno ga doli moj Kreveljko,
moj Rico moj Miki vidi ga Kliki je Veseljko, moj Kiklop moj Roko gleda te okom

ja razmisljam ..

Ona voli stihove i stilske figure, inačice, poredbe, lepršave strukture
treperi joj duša i dah zastane na kratko, kad emecije krenu iz gorkog u slatko
asonanca, aliteracija, u mislima joj grčka šum šaša dok se šalša na špaheru krčka
ona voli kad se priča o besmislu i smrti, taj vrtlog života pamet joj zavrti,
pričam joj dalje o melankoliji i sjeti, nadolivam vino i kažem, ovaj život je kratak,
pa zašto nebi bili sretni, a u mislima mi samo, kako 'tija bi joj metnit svog Veseljka

refren :
moj Willy moj Lolly on igrat se voli, moj Veseljko, moj Jimmy, moj Johnny vidi eno ga doli moj Kreveljko,
moj Rico moj Miki vidi ga Kliki je Veseljko, moj Kiklop moj Roko gleda te okom

molim te nemoj me smatrati stokom, neotesancem i idiotom, samo se zezam stvarno
ne znam čemu sve ovo ali znam sto posto, ti me vec smatras stokom neotesancem i idiotom
samo se zezam stvarno neznam zašto se ne želiš igrat s mojom motkom,
jer čuna je ko kamen i stremi ka visini, kupin joj se svitli, ka lanterna u tmini,
zub vremena je grickav, kao more stijene, kad bi barem tvoji zubi malo radili za vrijeme,, moj veseljko!

refren....

Willy, lolly, Jimmy, Jonny,

Rico, Miki, Kiklop, Roko…… (x3)

o draga o slatka o slou bo doo!


by TBF

jbe ih sirena rano ujutro

Kako ne mogu redovito pratiti dešavanja na blogu ,svako malo izgubim nit i ne kontam o čemu se piše pa ne mogu ni komentirati. Može li netko od učenijih objaviti "Tko je tko na blogu "
Čisto da znam blokove , nesvrstane , koji je kome drugi ,treći nik, ko koga snubi , ko koga mrzi ..
A bilo bi dobro da bude bez vrijeđanja , ako može , ako ne jbg
Nisam vičan ni praćenju sapunica i ovih Farmi ,BB, Ljubav je na selu ..
A znatiželjan sam , volim imati informacije

Hvaaaala

VRHOVNI sud ukinuo je presudu bivšem premijeru Ivi Sanaderu u slučaju Fimi media. Sanader bi trebao biti pušten iz zatvora u Remetincu, gdje se trenutno nalazi, čim uplati jamčevinu od 12,4 milijuna kuna!

Link
Link

Link
Link
Link

Tri nonice

Tri nonice stare
pred kućun su stale
i kritikale.
I Katu, i Pepu, i Jelu,
i Toncu debelu.
Jedna da j' takova,
druga onakova,
jedna bi se rad ženit,
druga se zna lenit,
treća sve zafraja
četrta da ne vaja.
A svet da se j' pokvaril,
i prvo da j' boji bil.
Tri nonice stare
su kritikale
od osme do polna.
A kad je polne zvonilo,
jednoj je doma poć bilo.
Su dve ustale
i nju kritikale.

Drago Gervais

Link

Mujo prodaje kestene ispred banke ..
Dođe Haso do njega " Mujo care ajd posudi dvaj maraka "
"Ne mogu majke, mi imam dogovor sa bankom oni ne prodaju kestene ja ne posuđujem pare "


https://youtu.be/XR1kjXalzuY

Kad se zajebaješ s alkoholom, platiš cijenu. Desilo se, pa se desilo.

TIM JUŽNOAFRIČKIH forenzičara odlučio je istražiti što je William Shakespeare pušio, analizirajući lule koje su pronađene u vrtu njegova doma u Stratfordu na Avonu.

Ostaci u ovim 400 godina starim lulama pokazat će što je točno najpoznatiji pisac i dramatičar pušio.

U 17. stoljeću postojalo je nekoliko vrsta duhana čiji su tragovi pronađeni u lulama. Međutim, priča se i da je Sir Francis Drake u Englesku donio kokain nakon posjeta Peruu.

Iako je u nekim lulama pronađen trag kokaina, ni jedna od njih nije pripadala Shakespearu. No, u njegovim su lulam pronađeni tragovima kanabisa.

Isto tako, u nekim svojim djelima slavni se pisac osvrnuo na kanabis koji je stimulirao kreativnost.

OLUJA, avgust mesec, subota, podne: topao vetar s Dinare razvija na kninskoj tvrđavi džinovsku trobojku zastavu, a tamo dole, na krajinskim drumovima, kolone prljavih automobila, oznojeni mrki vojnici s pretećim dugim cevima i uplašen neki svet koji ne zna šta ga čeka u mesecima i godinama koje slede.

Dabome da se sećam. Oluja je valjda bila, šta drugo, kad su te vrele avgustovske subote polomljena popadala sva stabla i bandere pod Dinarom, a moj drugar Predrag i ja uputili se u Krajinu da vidimo to čudo neviđeno – drveće i stenje rasuto po cesti od Hrvaca do Knina.

Oluje koja je 17. avgusta 1990. po krajinskim drumovima razbacala balvane, u Srbiji se, međutim, malo ko uopšte seća. Sva su sećanja na Balkanu oštro presečena, a svaki srpski pomen na avgustovsku oluju počinje od 1995. godine. Dan će tada biti 5. avgust, a boje na zastavi s kninske tvrđave malo drugačije raspoređene, ali jednako će biti subota, i jednako će biti kolone prljavih automobila na krajinskim drumovima, oznojeni mrki vojnici s pretećim dugim cevima i uplašeni neki svet koji neće znati šta ga čeka u mesecima i godinama koje slede.

Tačno pet godina i dvesta pedeset subota u to će vreme već proći od subote 17. avgusta 1990., kad smo Predrag i ja iza Hrvaca pokušavali da razgovaramo sa rabijatnim nekim tipom što nam se kalašnjikovom unosio u kola. Na poslednjoj barikadi pred Kninom – a sećam se da je bila napravljena od kamenih gromada na poslednjoj serpentini stare ceste nad gradom, neposredno pre tunela – pitali smo naoružane pobunjenike čime će se baviti, od čega će živeti kad onu orijašku zastavu Srpske autonomne oblasti Krajine sa kninske tvrđave jednog dana podignu pred staklenim tornjem Ujedinjenih nacija na Ist Riveru, i ponosno zavijore kao zastavu Republike Srpske Krajine. ‘Od čega ćemo da živimo? Od drumske pljačke, kao i prije’, oholo nam je odgovorio jedan od njih, pozdravljen zadovoljnim cerekom ostalih.

Hoćete li priču o 5. avgustu?

Kasnije te subote jednako će na trgu pred železničkom stanicom u Kninu govoriti bahati vojnici i građani okupljeni oko reporterske ekipe ustaške Slobodne Dalmacije iz Splita, mrtvi-ozbiljni i upravo potresno euforični, muda natečenih od samouverenosti objašnjavajući kako će SAO Krajina živeti od Miloševićevih strateških ulaganja, te poreza, carina i trošarina na sav saobraćaj i transport preko teritorije kojom je Hrvatska presečena na dva dela.

Oholost, bahatost i samouverenost ljudi koji će tačno pet godina kasnije žene, decu i porodične albume potrpati na traktore, preovlađujući su utisci iz moga sećanja na Knin, Civljane, Kistanje i druga mesta kojima sam kao reporter lutao posle oluje što je tog avgusta nanela balvane na ceste. Da, i strah: sledećih dana i meseci jednako će – kao i posle Oluje 1995. – biti zapaljene stotine kuća i ubijene stotine civila, i jednako će iz svojih domova biti proterano dvesta hiljada ljudi, koji će žene, decu i porodične albume potrpati na traktore, pa onda godinama u sportskim dvoranama, derutnim hotelima i izbegličkim centrima sakupljati krhotine svojih razbijenih života i sanjati povratak. Samo što su tada, 17. avgusta 1990., to bili Hrvati.

Hoćete li priču o 5. avgustu? Evo jedne: 5. avgusta ujutro vojnici su upali i u uspavano ličko mesto Lovinac, uhvatili pet tamošnjih pružnih radnika, izveli ih iz sela, brutalno masakrirali i bacili u žbunje. Dve hiljade Lovinčana u paničnom je strahu pobeglo preko planine, a od svega stotinak starih i nemoćnih što su ostali u svojim kućama, nakon tog 5. avgusta ubijeno je njih četrdeset i pet.
Eh, da: bio je to 5. avgust 1991. godine. Lovinac je, naime, bio hrvatsko selo, a ubojice tada u uniformama Vojske RSK.

Danas, kad Srbija u nemoćnom gnevu gleda Hrvate – što se nadmeno kurče besmislenom vojnom paradom u znak sećanja na svoj 5. avgust i slavnu Oluju – lovinačkog 5. avgusta u srpskom sećanju nema. Nema ni 17. avgusta, ni balvana na cesti Hrvace – Knin, ni onih bahatih, oholih i samouverenih drumskih poreznika, ni carina od kojih će krajinski Srbi živeti, ni oružja od kojega će njihovi komšije Hrvati umirati. Cela je ta memorija danas površna, ceremonijalna i parapolitička, baš kao, uostalom, i hrvatsko prigodno, paradersko sećanje lišeno svakog saosećanja.

Hoćete li, uostalom, i jednu priču o tome? Hoćete li priču o paradi i kurčenju?

Bilo je, naime, već toga, bilo je postrojenih šapki i počasnih plotuna, visokih gostiju u loži i Božjih blagoslova, bilo je već uglancanih samohotki, podmazanih tenkovskih gusenica i ulaštenih vojničkih čizama što su gazile preko etnički očišćene svete grude, stupajući u slavu velikih bitaka i slobodnog Knina: eno pukovnika Milorada Stupara gde nadmeno stupa isukane oficirske sablje i predaje raport predsedniku Republike Srpske Krajine Milanu Martiću, eno i episkopa dalmatinskog vladike Longina kako osveštava ratnu zastavu Vojske Republike Srpske, eno dole na pisti uz ‘Marš na Drinu’ stupa Korpus specijalnih jedinica, za njim gmižu artiljerijski i mehanizovani ešaloni, kolone tenkova, haubica i raketnih sistema, nebo u skladnim trojkama paraju avioni i helikopteri, a uz pistu razdragan narod, žene u letnjim haljinama i deca u Zvezdinim dresovima igraju na taktove kninskih Minđušara – sećate se Minđušara, kretenskog srpskog odgovora na Tompsona? – ‘Ovo je naša zemlja, naša Krajina’.

Veličanstvena vojna parada na poligonu u Slunju bila je organizovana o Vidovdanu, na krsnu slavu Vojske Republike Srpske Krajine, 28. juna 1995.: jedva mesec dana kasnije neće biti ni Vojske ni Republike Srpske Krajine. Da je, eto, kratko srpsko pamćenje olujnog leta 1995. samo mesec dana duže, setio bi se neko prigodno ovoga leta, na okruglu dvadesetu godišnjicu, barem tog davnog nadmenog kurčenja i jedne besmislene vidovdanske vojne parade u slavu srpskog junaštva i kosovske bitke.

Setite se zato ponekad 17. avgusta...

Dvadeset godina sećanja na nevine žrtve Oluje, jebiga, neodvojivo je od sećanja na onih pet godina i nevine žrtve koje su mu prethodile. Kao što je prigodno sećanje na dvesta hiljada nesrećnika što su pred zmijskim Tuđmanovim pozivom da ostanu u kućama potrpali krhotine svojih života u traktore, neodvojivo od sećanja na onaj visoki zid ravnodušnosti i prezira na koji su naišli u rođenoj Srbiji.
Vreli je dakle 17. avgust, jedna subota, podne: na drumovima kolone prljavih automobila, oznojeni mrki vojnici s pretećim dugim cevima i uplašeni neki svet koji ne zna šta ga čeka u mesecima i godinama koje slede, ali ovaj 17. avgust pada 1995. godine, prljavi automobili imaju kninske registracije, a uplašeni svet koji ne zna šta ga čeka krajinski su Srbi. Mrki vojnici s pretećim dugim cevima sada su pak srpski graničari: na kraju velikog istorijskog kruga izbeglicama iz propale Republike Srpske Krajine zabranjeno je da priđu Beogradu – vojno sposobne muškarce odvajali su i slali u Arkanov kamp u Erdutu, a ostale, sve po Ćosićevim uputama za ‘humano preseljenje’, preusmeravali na Kosovo.

Taj dan – 17. avgust – u srpskom istorijskom pamćenju, međutim, ne postoji. A zgodna je i poučna slučajnost da 17. kolovoza iz gregorijanskog kalendara po julijanskom pada 4. avgusta – na dan kad je počela Oluja.

Setite se zato ponekad 17. avgusta. Setite ga se barem za deset dana, na dvadeset petu godišnjicu one strašne oluje što je razbacala balvane po cesti od Hrvaca do Knina.

Boris Dežulović, portalnovosti.com



*Stavovi izneseni u kolumnama i komentarima su osobni stavovi autora i ne odražavaju nužno stav redakcije Index.hr portala

negdje tjedan nakon Oluje , Plješevica ,kod Korenice