Život boje indiga

Ovu dugo nisam nigdje pročitao... čini se idealna za večeras...


u mostaru sam voleo neku svetlanu
jedne jeseni
jao kad bih znao sa kim sada spava
ne bi joj glava ne bi joj glava
jao kad bih znao ko je sada ljubi
ne bi mu zubi ne bi mu zubi
jao kad bih znao ko to u meni bere
kajsije još nedozrele

govorio sam joj ti si derište ti si
balavica
sve sam joj govorio
i plakala je na moje ruke na moje reči
govorio sam joj ti si anđeo ti si đavo
telo ti zdravo što se praviš svetica
a padale su svu noć neke modre kiše
nad mostarom

nije bilo sunca nije bilo ptica ničeg nije bilo
pitala me je imam li brata šta studiram
jesam li hrvat volim li rilkea sve me
je pitala
Pitala me je da li bih mogao sa svakom
tako sačuvaj bože
da li je volim tiho je pitala
a padale su nad mostarom neke modre
kiše
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al nije htela to da čini nije htela
il nije smela vrag bi joj znao

jesen je ta mrtva jesen na oknima
njene oči ptica njena bedra srna
imala je mladež mladež je imala
ne smem da kažem
imala je mladež mali ljubičast ili mi
se čini
pitala me je da li sam hrvat imam li devojku
volim li rilkea sve me je pitala
a na oknu su ko božićni zvončići moga
detinjstva zvonile kapi
i noćna pesma tekla tihano niz donju
mahalu
ej sulejmana othranila majka

ona je prostrla svoje godine po parketu
njene su usne bile pune kao zrele breskve
njene su dojke bile tople ko mali psići
govorio sam joj da je glupava da se pravi
važna
svetlana svetlana znaš li ti da je
atomski vek
de gol gagarin i koještarije sve sam
joj govorio
ona je plakala ona je plakala

vodio sam je po kujundžiluku po
aščinicama
svuda sam je vodio
u pećine je skrivao na čardak je nosio
pod mostovima se igrali žmurke neretva
ždrebica
pod starim mostom crnjanskog joj
govorio
što je divan šaputala je što je divan

kolena joj crtao u vlažnom pesku
smejala se tako vedro tako nevino ko
prvi ljiljani
u džamije je vodio karađoz beg mrtav
premrtav
pod teškim turbetom
na grob šantićev cveće je odnel malo
plakala kao i sve žene
svuda sam je vodio

sad je ovo leto
sad sam sasvim drugi pišem neke pesme
u jednom listu pola stupca za peru zupca
i ništa više
a padale su svu noć nad mostarom neke
modre kiše
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al nije htela to da čini nije htela
il nije smela vrag bi joj znao

ni ono nebo ni ono oblačje ni one
krovove
bledunjavo sunce izgladnelog dečaka
nad mostarom
ne umem zaboraviti
ni njenu kosu njen mali jezik kao jagodu
njen smeh što je umeo zabolet kao
kletva
onu molitvu u kapeli na belom bregu
bog je veliki govorila je nadživeće nas
ni one teške modre kiše
o jesen besplodna njena jesen

govorila je o filmovima o džemsu dinu
sve je govorila malo tužno malo
plačljivo o karenjini
govorila je klajd grifits ne bi umeo ni
mrava zgaziti
smejao sam se ti si glupa on je ubica
ti si dete

ni one ulice one prodavce poslednjeg
izdanja oslobođenja
ni ono grožđe polusvelo u izlozima ne
umem zaboraviti
onu besplodnu gorku jesen nad mostarom
one kiše
ljubila me je po cele noći grlila me i
ništa više
majke mi ništa drugo nismo

posle su opet bila leta posle su opet
bile kiše
jedno jedino malo pismo iz ljubljane
otkuda tamo
ni ono lišće po trotoarima ni one dane
ja više ne mogu ja više ne umem
izbrisati

piše mi pita me šta radim kako živim
imam li devojku
da li ikad pomislim na nju na onu jesen
na one kiše
ona je i sad kaže ista kune se bogom
potpuno ista
da joj verujem da se smejem davno sam
davno prokleo hrista
a i do nje mi baš nije stalo klela se
ne klela
mora se tako ne vrede laži

govorio sam joj o ljermontovu o šagalu
sve sam joj govorio
vukla je sa sobom neku staru cvajgovu
knjigu čitala popodne
u kosi joj bilo zapretano leto žutilo
sunca malo mora
prve joj noći i koža bila pomalo slana
ribe zaspale u njenoj krvi
smejali smo se dečacima što su skakali
s mosta za cigarete
smejali se jer nije leto a oni skaču baš
su deca
govorila je mogu umreti mogu dobiti
upalu pluća

onda su dolazile njene ćutnje duge
preduge
mogao sam slobodno misliti o svemu
razbistriti spinozu
sate i sate mogao sam komotno gledati
druge bacati oblutke
dole niz stenje mogao sam sasvim otići
nekud otići daleko
mogao sam umreti onako sam u njenom
krilu samlji od sviju
mogao sam se pretvoriti u pticu u vodu
u stenu sve sam mogao

prste je imala dugačke krhke beskrvne
a hitre
igrali smo se buba-mara i skrivalice
svetlana izađ, eto te pod stenom nisam
valjda ćorav
nisam ja blesav hajde šta se kaniš
dobićeš batine
kad je ona tražila mogao sam pobeći u
samu reku našla bi me
namiriše me kaže odmah pozna me dobro
nisam joj nikad verovao valjda je stalno
ćurila kroz prste

volela je kestenje kupili smo ga po
rondou
nosila ga u sobu vešala o končiće
volela je ruže one jesenje ja sam joj
donosio
kad svenu stavljala ih je u neku kutiju
pitao sam je šta misli o ovom svetu veruje
li u komunizam
da li bi se menjala za natašu rostovu
svašta sam je pitao
ponekad glupo znam ja to i te kako

pitao sam je da li bi volela malog sina
recimo plavog
skakala je od ushićenja hoće hoće
a onda najednom padala je u neke tuge
ko mrtvo voće
ne sme i ne sme ne bi to ona ni za
živu glavu
vidi ti njega misli tek tako kao da je ona
pala s jupitera
ko je to recimo zubac pera pa da baš on a
ne neko drugi
taman posla kao da je on u najmanju ruku
brando ili takvi

govorio sam joj ti si glupa ti si pametna
ti si đavo
ti si anđeo sve sam joj govorio ništa mi
nije verovala
vi ste muškarci rođeni lažovi vi ste hulje
svašta je govorila
a padale su nad Mmostarom neke modre
kiše

stvarno sam voleo tu svetlanu jedne
jeseni
jao kad bih znao sa kim sada spava ne bi
mu glava
ne bi mu glava jao kad bih znao ko je
sada ljubi
ne bi mu zubi ne bi mu zubi jao kad bih
znao ko to
u meni bere kajsije još nedozrele

(Listopada 1965.)

Eto me opet nakon 3-4 mjeseca. :-)

Hoćemo neku pjesmu?

da li će me nekad tvoje ruke prepoznati
kad u nama bude
već mnogo jeseni i zima
kad mi sjaj u oku izblijedi od kiša
i kad me možda više neće biti
da li ćeš ponekad zaplakati noću
kad te sjeti davna zaboravljena pjesma
na sve ulice i restorane
sva ona mjesta koja ćeš pamtiti
po našoj nježnosti
i ljubavi u kristalnim prozorima
plavim maglama
da li ćeš ponekad zaplakati
u prvi sumrak novog proljeća
u toj jedinoj preostaloj zraci
razbijenog sunca
kad osjetiš još jednom dodir moga dlana
kad me više možda neće biti
a sve će biti kao prije
i ona rijeka plava
i prozori tvoje sobe okrenuti daljinama
u koje smo htjeli
da li ćeš me ipak zaboraviti
u predahu dviju ljubavi
a znaš da nam usne od istog poljupca boluju
i da nas ista tuga progoni stoljećima

Otkako za nju znam,
dani imaju modre oči
i vode boju njene suknje.
Otkako za nju znam,
vjetar ima njen glas
i ruže govore njene riječi.

Toliko volim te ljetne oblake:
pratili su njene korake
kada je došla po večernjoj travi.

Toliko volim te vrbe uz vodu,
zamišljene u tihu
i nježnu priču o njoj.
Nitko ne zna što šapuću.
Samo ja.
I smiješim se.

Otkako za nju znam,
ja sam ko noć u augustu:
miran, pun zvijezda i daljina.

... pa se pitam ima li koga da me se sjeća? Od novosti u mom životu je samo ta da sam preselio u Zagreb. Možda bih moga promijeniti nadimak u Indigo_ZG?

Hoćemo napisati kakvu pjesmu? A? :-)

navratio sam nakon 2 tjedna izbivanja. Jesam nekome nedostajao? A? A? :-)))

(Svetlani Spaić)

Čovjek sam, i ništa ne znam.
Možda bih ti više mogao reći
Da sam svjetlo što se gnijezdi
U očima tvojim;
Jer da sam i jelen, i jasen u planini,
Zbog tebe bih sišao među ljude,
Zbog tebe bih poželio imati ovo tijelo
Koje sve manje nosim kao teret.
Dobro je što nisam niknuo
U nekom poljupcu prije,
Ili poslije tvoga daha.
Dobro je što sam se zadesio
U istom svijetu sa tobom.
Ovaj kratki izlet na zemlji
U meni već prerasta
U jedno sveopće viđenje s tobom.
Ma gdje bila na svijetu
Dobro je znati da jesi.
Krikom me moja roditeljka
K tebi donijela,
I krikom ću nebo prepoloviti
Kad se budem otkidao od očiju tvojih.

Večer je upravo prekrasna za poneku pjesmu, zar ne? :-)

mogao bi mi netko napisati objašnjenje kako umetnuti sliku u ovaj weblog. Hvala. :-)

Nešto se divno dešava s nama,
osjećaš li to i sama?
U nama se pomiču neke granice
što su nas stezale godinama.

I naša ljubav,
k'o ptica u kavezu
kad joj otvoriš vrata,
ustreptala gleda u beskrajnu plavet,
i od ljepote strah je hvata.

Već sama pomisao da je slobodna,
da može zaparati visine modre,
kavez joj čini većim od svemira,
većim od njene slobode.

Kosom ću te vezat, dragi,
pod svoj skut.
Otrgnut te neće meni
niti smrt.

Ne veži me nikad, mila,
ni u snu,
ljubav čista slobodna je
kao duh.

Na slobodi ti ćeš biti
al moj sužanj.

O ljubavi, jezik ti je
trnje ruža.

Ljubav čista
kao sunce zna da voli.
Sunce nikad ne učini
nikom boli.

Drage su mi tvoje ruke
kad o vratu mojem sniježe,
al dodir duše tvoje
zauvijek me s tobom veže.
Zvjezdanom vatrom ti si u meni
ljubavi svoje užgao plam,
ugasiti ga ne mogu ni oluje,
ni moj posljednji dah.

Još se u mom malom kraju
usred mjesta rijeka pije,
u zvjezdanom zagrljaju
rastu djeca, san ih grije.

A iz neba niz vis plavi
planine se k zemlji ruše
kroz oblake što se pjene
i gromove što mrak krše.

Ne luči se: što je zemlja,
što je nebo, što je ptica,
što je čovjek, što je drvo -
svi imaju ista lica.

Otrgni me od zavisti:
tame uma,
i drveće ovdje pati
od trauma.

Koliko ljudi u samoći
gradskoj gnjije,
ni u pustinji tako sam
čovjek nije.

Povedi me u kut svijeta
neki tih.
Da te ćutim.Da te dišem.
Da te snim.

Što je život? Oka treptaj.
Tajna tajne.
Između dva otkucaja
srca stane.


* * *


Svakim dahom ja udišem
svemir cijeli.
Vas duh ovaj i Bog i mrav
sa mnom dijeli.

Radosna je moja miso
kada ćutim:
da sve mogu
malim dahom dotaknuti.

Evo i sad
dok mi dah se u glas veze,
samnom ovaj isti uzduh
dišu zvijezde.

I ja letim. I ja lebdim.
Ne osjecam tijelo više.
O daj mi, Bože, biti zrak
da svijet me diše.

Od čega žive oči tvoje
kad stalno iz njih isijava san?
A što bi dragulj dragane moje
dao da tako bar načas sja.

Tvoje su oči u meni zašle,
taj sjaj nije od ljudi.
Svakoga jutra moje se lice
s tvojim očima budi.

Ko snijeg si koji pao nije,
satkana sva si od sna,
latico snježna zgusnuta svjetla
sva si ko cvijeta prah.

Ne sklanjaj pogled. Čega se bojiš?
Ljubavi zar te je strah?
Zacijeli riječi cjelovima,
s usana strgni mi dah.

Čemu se smiješiš?
Obujmi me jače,
sva krv nek mi utrne!

Kad zagrlim te ovako,
znaš li što ja vidim:
Dva križa koja se grle.

A med njima diše
još nerođen Bog
prikovan poljupcima…

A šta ako Boginja neka
pod usnom mojom sniva?

Pod tvojom usnom sni violina
u violini pjesma, u pjesmi plod.
O kad me dodirnu usta tvoja:
harfa se boja prospe u svod.

Prsti su tvoji vidre vedre
što se u igri tope.
Ćutiš li kako iz moga struka
iskaču antilope?

O kad bi moglo uho čuti
tvoj dodir glazbo nijema,
napisao bih ti od sna sonatu,
al klavir tih dirki nema.

Povedi me u kut svijeta
neki tih.
Da te ćutim. Da te dišem.
Da te snim.

Što je život? Oka treptaj.
Tajna tajne.
Između dva otkucaja
srca stane.