Sve ima svoj kraj

Već u ranim popodnevnim časovima, počeli smo se okupljati u restoranu pored reke, koja se istina nije videla ali je do nas dopirao lepi letnji miris vode.
Ja sam dovezao Gitu i Umetnicu, neplaniranog gosta na proslavi rođendana. Umetnica je bila iz unutrašnjosti i slučajno se poslom zadesila u gradu, pa je eto, spojila lepo sa korisnim i stigla da nas sve i in vivo upozna. Winchester i Maus se nisu pojavili. Svako je imao svoje razloge, vise manje opravdane. Stigao je i Bili i slavljenica naravno.
Dakle to je Bili, pametni, duhoviti i elokventni prijatelj naše Princeze. Srednjeg rasta, sa bradicom i brkovima starim desetak dana, ali sveže izbrijanim ostatkom bucmastog lica, u lepoj tamnoj košulji na prugice koje izdužuju, prijatnim muškim mirisom na sebi. Spremao se za danasnji izlazak, videlo se to. Ja sam dosao direktno iz kancelarije, znaci dnevna obicna casual varijanta, svetla kosulja sa kratkim rukavima i pogresnim kockastim prugicama, koje od mene prave jos krupnijeg coveka, nego što već jesam. Brada dnevna, jutarnja, a kosa kratka sa po nekim cuperkom koji svoju politiku vodi.
Nisam nesto preterano obožavao izlaske sa ljudima iz virtuelnog sveta, ali i kada ih je i bilo nisam se nešto specijalno doterivao. Jednostavno to je bio moj stil. Uvek mi je bilo bitno da se lagodno osećam u onome što nosim i da me ljudi vide onakvog kakav jesam.
Dakle tri devojke i dva mačora !!! Hahaha, spala knjiga od desetak ljudi na nas petoro. Tako to obicno biva. Gita je sela sa moje leve strane a Bili sa desne. Preko puta nas bile su Pipi i Umetnica. Gita mi je zadavala po malo nelagode. Osećao sam da sam je zaintrigirao i možda dao neki lažni osnov da je i ona mene zaintrigirala. Zaista nisam imao nameru, da nekome dajem povod za takva razmišljanja, ali ponekad ljudi sami umisle ono što im prija. Da se razumemo, bio sam ravnodušan prema kompletnom društvu u pogledu emocija, želeo sam samo provesti fino, ugodno veče na lepom mestu sa normalnim ljudima.
I onda se pojavila Princeza. Vitka , dugokosa, lepršava. Imam utisak da je namerno kasnila, zbog jačeg utiska koji je želela ostaviti. Ulovio sam na brzinu razmenjene poglede Pipi i Gite. Oborila ih je sa nogu, videlo se na prvu. Diskretna šminka, crna svilena dekoltirana haljina, visoke potpetice na laganim letnjim cipelicama. Ušetala je u restoran sa ulice, poklonila slavljenici cveće i pozdravila se sa svima nama. Bili i ja smo ustali da je pozdravimo, kako red nalaže. Dok se pozdravljala prvo sa Bilijem pomerila ga je na mesto nasuprot mene. Posle pozdrava sa mnom zauzela je njegovu stolicu. Glas mekan, ženski, mačkast, stisak ruke blag, ali ne mlitav, baš onakav kakav treba da bude ženski. Nakit na obe ruke i viseće minđuše. I osmeh za desetku, širok i lep sa redom predivnih belih zuba ukrašenih zubnim nakitom. Pomerila nas je bas sve, istresla iz gaća, da budem prost, onako, kako je i htela. Povela je sa 1:0, što bi se reklo na gostujućem terenu.
Nakon nekoliko trenutaka, posle upoznavanja i zauzimanja pozicija za stolom, moji pomalo zarđali klikeri su počeli da rade. Nisam stizao da razmišljam koje su njene namere, ali me je njena pojava i mesto koje je zauzela pored mene(premeštajući Bilija) , naterali da počnem razmišljati drugačije. Naravno Bili je i ako „pomeren“ vodio glavnu konverzaciju sa Princezom. Ja sam se trudio da učestvujem u svemu ali i da ispoštujem druge. Veselo smo čavrljali o svemu i svačemu, ali ženski deo društva je to radio sa velikom knedlom u grlu. Princeza je ipak bila u centru pažnje Bilija i mene. NJihova očekivanja da će viđenje sa njom doneti nekakvu korist na njihov račun pretvorilo se u totalni fijasko. Kako nisu želele posvetiti kompletnu pažnju njoj, izbor je pao na mene pa sam tako ni kriv ni dužan postao centralna licnost proslave, Zbijale su se šale na moj izbor jela, na komentare u pogledu mog izgleda i td. U razgovoru sam nekoliko puta dodirnuo Princezu po ruci, nije ju pomerila. Lepo.
Posle nekoliko prijatno provedenih sati, došlo je vreme platiti racun. Sakupio sam pare i otišao do konobara. Kad sam se vratio svi su već bili na nogama. Pipi je otišla sa sestrom koja je u međuvremenu stigla, Bili se ponudio da otprati Princezu do kola, a ja sam imao obavezu da vratim Gitu i Umetnicu na početni položaj, odakle sam ih pokupio u dolasku.
Nije da mi nije dosla pomisao da bih ja mogao sa Prinezom odšetati u toplu letnju julsku noć, ali jednostavno nije bilo pristojno ostaviti nekog sa kim si došao bez prevoza. Kola su nam bila malo dalje pa smo zajedno prošetali do njih. Jbte, gledajući ispred sebe Princezu i Bilija tek sad sam uočio da je on bio niži od nje za desetak santimetara. A ona je isla lakim hodom, nogu pred nogu, svesna pogleda drugih koji su nam dolazili u susret. Ja sam sa Gitom i Umetnicom išao iza njih dvoje pa sam to mogao primetiti. Na muški rod ostavljala je strahovit utisak...Svi muski od 9 do 99 , okretali su se za njom, pa i oni u ženskoj pratnji, bilo je to jače od njih.
Prvo smo došli do njenih kola. Beli BMW, dobrano u pubertetu, sa korozijom na rubovima krila i vrata i bez auspuha. Jbte, kakvo iznenađenje. Očekivao sam nešto malo tipa korse, pola ili tako nečeg ili nešto bombastično tipa nekog cruzera ili Aston Martina, a vozila se u kršu samo takvom. Crna Princeza u belom Bmw-u. Nešto tu opasno nije štimalo. ....

Drugi jebu a ti se Muzafere kupaj....hahaha
http://www.youtube.com/watch?v=0QlR2GhNutY

Dugo me nije bilo. Vreme definitivno leci sve. Valjalo bi okrenuti novi list.

Kod Princeze dilema oko dolaska na rođendansko slavlje nije postojala. Imala je više razloga za to. Već je znala da će izgledom zaseniti sve prisutne članice kluba, ali joj to nije bilo dovoljno. Ženska sujeta je moćno oružje, želela je da svi drugi vide da je najlepša i najbolja, naročito njene papirne suparnice. U stvari bitni su joj bili i muški. Sa Bilijem i Mausom je vec bila na msn-u, ali nisu na nju ostavili onaj neki utisak. Bili je jako inteligentan i duhovit, uspela je sa njim ostvariti neku nit poverenja i iskrene komunikacije. Ličilo je da će joj biti jako dobar prijatelj. Sa Mausom i Wincestherom se samo igrala, dok su oni kao mačori oko vruće popare samo obigravali oko nje. A i nisu joj bili interesantni, bar ne u emotivnoj sferi. Dominirala je nad njima intelektom i to joj je automatski bilo nezanimljivo.

Samo se onaj Centurion nešto koprcao. Uspeo je uvek da se izmigolji iz virtuelnih zamki i nije dozvoljavao sebi da ode u neke teme gde bi ona bila u prednosti. Duhovit, inteligentan, jedino joj on nije tražio bliži kontakt, broj mobilnog, msn ili bilo šta drugo. Znala je da ga je zaintrigirala, videlo se jer se uključivao u diskusije njenim pojavljivanjem u klubu. Umela je da dođe na sajt neprijavljena i da posmatra komunikaciju bez njenog javnog prisustva i komentara. Veselog cavrljanja, kikotanja, flerta i svega ostalog gotovo da i nije bilo ili je bilo jako suvoparne i površne komunikacije. Ali sa njenim pojavljivanjem , sve kao da je dobijalo drugu dimenziju.

Istina je, sajtove je počela posećivati iz puke dosade na poslu. U početku otvorila je profile na više sajtova različitog tipa. Vremenom je uvidela da su neki previše vulgarni a drugi u previše soft varijanti. I kao što obično biva, zaokupljenost sajtovima u prepodnevnim časovima prerasla je u 24 časovnu opsesiju, lagano mic po mic. Menjala je neke stvari u svom životu iz korena, tražila je nove prijatelje i sagovornike, ulazila u neki drugi svet. A i sviđalo joj se kada joj ujutro Rimski legionar poželi dobro jutro i izmami osmeh u uglovima usana, koga nije bila ni svesna.

Moram se samo vratiti par nedelja u nazad, na zajedničko prijatno druženje sa Pipi i Winchesterom. Sa Pipi sam ubrzo po ulasku u klub razmenio msn i sms konekciju. Komunikacija je isla brzo i lako, ali me nije podizala, nosila, jednostavno se ograničavala na prijatnu komunikaciju, skoro drugarsku, čistu iskrenu i korektnu. Nije tu bilo opuštenog flertovanja, sexi maštarija, kao što se ponekad dešavalo sa drugim osobama.

Sa Wincesterom sam, takođe komunicirao preko msn-a. Za razliku od kluba gde smo se prepucavali, bili rivali jedno drugom, smišljali pošalice i razne vesele trikove na opšte zadovoljstvo svih članova, ovde smo normalno komunicirali. Saznao sam da je dizajner obuće u jednoj privatnoj firmi, da živi sam u velikom gradu dok mu je porodica daleko na jugu. Približavao se četrdesetoj. Preko sajtova tražio je zabavu svakakve vrste i ubijao dosadu na poslu u prepodnevnim satima.

Kada smo se našli na dogovorenom mestu, učinilo mi se da sam lepši utisak ostavio na njega ja a ne Pipi, koja je u klubu bila u centru njegove pažnje. Mislim da je u startu prilikom susreta shvatio da Pipi na sajtovima ne traži ludi provod, što je njemu bila prevashodna namera, već nešto više. Pipi je tražila nekoga ko će joj razbiti virtuelni svet i posvetiti više vremena i pažnje u realnosti. Tražila je nekoga koga će voleti.

Stara konzerva, Winchester bio je niži od mene za 1o-tak santimetra i teži nekoliko kilograma. Odmah me je asocirao na Čiku, vernog Zagorovog prijatelja. Stari dobri, Don Čiko Felipe Kaetano Lopez i Martinez i Gonzales, samo su mu brkovi nedostajali, ali je zato imao naradžastu košulju sa krokodilski velikom kragnom. Hahahaha..

Čiko me je narednih dana saletao, porukama i pozivima na zajednička već ugovorena druženja sa njegovim cyber prijateljicama. Mene to nije interesovalo pa sam mu na diskretan način stavio do znanja. Kako je i dalje navaljivao, morao sam biti konkretniji, pa sam mu otvoreno rekao da to ne želim.
Kres kombinacije me nikad nisu interesovale.

Pipi me je, te večeri kada je izlazila iz kola, poljubila u obraz. Učinilo mi se da je to bila zahvala za prijatno provedeno popodne. Ko će ga znati, šta se sve po toj plavoj ženskoj glavici tumbalo.

Sredinom leta, u vreme godišnjih odmora kada je grad bio pust a noći tople i vlažne, vlasnica kluba Pipi, spremala je proslavu svog 31. rođendana. Lavica u horoskopu, kao što je bila i Princeza želela je okupiti društvo iz kluba negde u prijatnoj atmosferi gde bi se svi pogledali jedni drugima u oči i saznali ili videli ono što ih je zanimalo.

Gita i ja smo odmah prihvatili. Ja sam u međuvremenu postao moderator kluba (barmen), koji je uredno pazi na sve goste. Donosio sam pića, naplaćivao račune i izbacivao pijane goste. Povod za okupljanje bio je dakle rođendan, a prava namera se krila u nečem drugom. Jednostavno su Gita i Pipi, i još po neke cure, htele namamiiti Princezu u plićak, očekujući da se tu ona neće snaći i da će otkriti nešto o njoj što će im koristiti za kasnije.
Vragolasti Bili, Princezin najbolji prijatelj, u međuvremenu je na istom sajtu otvorio svoj klub. Bila je to Klinika gde je ubrzano počeo okupljati medicinsko osoblje i pacijente proglasivši se za upravnika. Njegov glavni pomoćnik (moderator) bila je Princeza i klub je za razliku od prethodnog bio zatvorenog tipa, tačnije njemu su se mogli pridružiti samo oni koje njih dvoje odobre. Naivan i prostosrdačan, čudio sam se zašto je Bili morao otvarati novi klub kad se i u ovome dobro družimo, a zanemario sam (muški sindrom) žensko razmišljanje na tu temu.

Prvo, ideja za klubom koju sam ja pravdao potrebom Alfa mužjaka Bilija, da bude svoj na svome, uopšte nije bila njegova, nego Princezina. Evo zašto. U klubu Tresla se gora, ona nije bila moderator niti vlasnik, što joj je već po tome smetalo. Vlasnici Pipi, nije ni padalo na pamet da nekog prodornijeg, komunikativnijeg i elokventnijeg od sebe, pa još i ženskog roda, proglasi za moderatora. Drugo, bila je nekrunisana kraljica kluba , a želela je krunu. Na klinici ona je bila glavna. Bila je doktor za kardiovaskularne probleme!!! Kraljica sa žezlom i mačem koja je odlučivala o svemu, da je neka ozbiljnija igrarija u pitanju, rekao bih o životu i smrti.

Ne krijem, da sam i ja isprovociran Bilijevim postupkom razmišljao o otvaranju kluba (alfa-alfa). Tada još nisam znao da je Bili daleko od Alfe, pa mi se činilo da je potrebno otvoriti neki svoj kutak, što sam i učinio. Ali kako me je mrzelo, da se toliko angažujem, a i na nagovor Princeze, sa kojom sam već bio na privatnim porukicama, vrlo brzo sam ga i zatvorio, jer nije imalo smisla razvlačiti se na tri strane. Naravno , Klinika je prihvatala sve, koji su želeli da Princezi ližu stopala, prvi član je bio naravno Maus, pa Wincester, pa tu negde i ja....Devojke su same , na mala vrata jedna po jedna dolazile, uz Princezin blagoslov. I brdo tipova, pacijenata raznih vrsta......

Napokon, došao je i dan rođendana. Sa Gitom sam kupio zajednički poklon za Pipi i dogovorili smo se da nju pokupimo posle posla i odemo do restorana koji sam ja odabrao. Fino i mirno mesto, gde bi se mogli ispričati i proveseliti. Maus, Wincester i Bili potvrdili su dolazak kao i jos par nebitnih likova sve ukupno 7-8 ljudi. Naravno, Princeza je ostavila dilemu u vezi dolaska. Sada sam je već toliko mogao pročitati, htela je da muči Pipi i Gitu. Naravno da će doći, prvo da ih deklasira svojom pojavom, a drugo zbog mene..ja sam joj već bio prvi na nišanu.

Vrteo sam se ja na ovom sajtu i po drugim, zanimljivim klubovima i sajtovima poslednjih pet šest godina. Virtuelno upoznao mnoge drage likove,pretežno ženskog roda. Nešto se sa muškima nisam preterano tipkao, valjda to tako ide. Iskreno kontaktiralo me nekoliko gay orijentisanih tipova što mlađih, što starijih, e da, i po neki tranvestit. Svima sam se uljudno zahvalio na ponuđenom druženju, guzu još nikome nisam hteo dati, mada ovi tranvestiti izgledaju sve bolje i bolje, bar na fotkama.. Doći će vreme, kad ću morati tražiti osobnu prilikom upoznavanja hahahahaha, da ne bude posle grebanja po zidovima.Alfa mužjaci nisu prilazili, kao ni ja njima, konkurencija se valjda oseti na prvu loptu i poštuje.

U surfovanje po sajtovima sličnih sadržaja upustio sam se iz čiste znatiželje. Tada mi nije bilo jasno, gledajući američke filmove, kako neko normalan, može biti opsednut komjuterom i chatom. Kako može zanemariti kompletan realni život i utonuti u virtuelni svet mašte i kako se od tog ne može otrgnuti. Nisam shvatio da je surfovanje netom kao i svaki porok, jer da je drugačije, ljudima bi bilo lako da se otrgnu maštarija i vrate u realnost. Naravno, to je bilo vreme slabe, telefonske povezanosti sa netom, sporog protoka informacija, i što je najverovatnije, a što sebi ne želim često priznati, mog mnogo ispunjenijeg, sretnijeg i zadovoljnijeg života.

Sa godinama, čovek se okruži jednim određenim krugom ljudi i nesvesno, otpočne voditi monotoni život sa uvek istim pričama, o problemima u porodici, poslu, uopšte životu. U teškim vremenima u tom malom krugu prijatelja i rodbine, neke teme postaju taboo i onda se okrenes netu. Tamo možeš birati sa kim ćeš, koliko i do koje granice torokati o bilo čemu.

Zaljubiti se preko neta? Neeeeeee, to je za mene bilo nezamislivo. Da sam samo tada znao koliko grešim sa tom konstatacijom. Prvo ako si već zaljubljen, teško je voleti dve ili više osoba na isti način. Tek kada ti srce prestane kucati za nekim, stvori se prostor za nekog drugog. Drugo, pitanje granica. To što svako od nas misli da može povući crtu tamo gde on hoće, apsolutno nije tačno. Crtu možeš povući do onog trenutka kad ti emocije nisu uključene, kad nema leptirića i kad osoba sa druge strane ne oseća isto kao I ti. Nebitno je da li toj osobi nedostaju emocije prema tebi ili ih ima mnogo, mnogo više. Bitno je da nisu na istom nivou.

Chatovati samo sa osobama približnih godina, da ili ne? Tu se ne slažem sa velikom većinom surfera. Ne prihvatam godine kao bitnu karakteristiku sagovornika. Ima i mladih i onih starijih koji zaslužuju pažnju. Pre svega zbog inteligencije duhovitosti, komunikativnosti i zrelosti u pristupu. Godine zaista nisu dobra opcija. Moram vam se stidljivo pohvaliti das am u poslednjih nekoliko godina imao “bliske” susrete sa 15 godina mlađim i desetak godina starijim damama na obostrano, uzajamno zadovoljstvo o čemu će ovde, sporadično, biti još priče.

Da li je sex bio motiv mog surfovanja??? Nije i nikada neće biti. Mnogo je muškaraca koji surfuju radi udaranja reckica i brojanja komada koje su oborili u horizontalan položaj. Ja tu imam logiku, sasvim drugu. Uvek prednost dajem kvalitetu nad kvantitetom. I čak mislim da mi je to negde duboko usađeno u moždanu koru. Znate zašto? Jednostavno i kad duša hoće, ne vredi, alatka se ne diže na svakog, ma koliko bio prijatne spoljašnosti. Ne vredi i ne ide, koliko god se ja trudio. I mislim da je tako ispravno. Čak sam imao i po mene neprijatnih susreta po tom pitanju..hahahaha, kad se samo setim….

(nastavak priče Crna princeza u bijelom BMV-u)

Moj profil na ovom sajtu bio je pod nikom Centurion. Za fotografiju u avataru odabrao sam dve, tri koje sam povremeno menjao . Jedna je odgovarala naslovu profila i predstavljala je portret rimskog Centuriona, sa kapom na glavi na čijem je vrhu bila crvena kresta. Na drugoj fotki se nalazio portret Bruce Willisa sa naočarima u macho kontekstu, koji je u mojim maštanjima odgovarala mom stvarnom izgledu, naravno sa malo više kose nego što ju je Bruce ikada imao. Mada kad bolje razmislim, jedino zajedničko što fizički imam sa njim su naočare istog oblika hahahahaha. Treća, meni najdraža i najzanimljivija, bila je science fiction portret čovjeka čija glava je bila obojena kao šahovska tabla sa figurama koje su kao antene štrčale iz glave.

Kada ja promatram neki profil, koji me zainteresuje, obraćam pažnju upravo na ove stvari, na naziv profila i na fotografije koje se nalaze u avataru.
To bi se moglo nazvati prvim filtriranjem iz prve ruke, jer dok sa nekim ne počneš komunicirati, ostaju ti samo imena profila I fotografije na osnovu kojih donosiš prvi sud o osobi sa druge strane monitora. Smatram da imena odslikavaju ono što neko stvarno jeste ili što bi želeo biti, dok izbor fotografija govori o njegovim osobinama. Naravno sve treba uzeti sa dozom rezerve, jer u cyber svetu postoje dve vrste ljudi, onih koji su realni i ne žele se predstavljati boljim nego što jesu i onih kojima je cyber space oaza mirnog i srećnog života, sveetla strana medalje i Alter ego za surovu realnost. Na taj način odlaze u bolji svet mašte i zadovoljstva, gde traže ono skriveno u sebi, ono što je možda u realnom životu taboo ili ne nailazi na odobravanje konzervativne sredine u kojoj hteli mi to priznati ili ne, živimo.

Treću skupinu predstavljaju osobe koje se predstavljaju stvarnim imenom u kombinaciji sa brojem godina ili pozivnim brojem mesta iz koga potiču i stvarnim fotografijama. To su ljudi koje izuzetno poštujem jer se takvim činom legitimiraju kao osobe koje se ne kriju ni od koga, koje su svesne svog izgleda i svog karaktera. Osobe sakrivene iza pseudonima i sa fotkama skinutih sa neta mogu imati mnogo razloga za to od kojih bi neki bili kompleks niže vrednosti ili konspirativnost zbog obitelji ili javnog posla kojim se bave.. Na koncu, u cyber svetu svi smo mladi lepi i veseli
Sve sto je napisano važi za prvi kontakt i stvaranje slike o onome sa kim komuniciramo. Kasnije se više treba oslanjati na osobnu prepisku, intelekt, boju glasa, miris. Oni nam otvaraju ono što se sa ekrana ne može videti.

Danas u uredu jednog ministarstva, susrećem se na vratima sa plavušom srednjih godina, lepe i atraktivne vanjštine. Pogledi nam se susreću sa obostranom iskricom interesovanja većeg od uobičajenog za ovakve prilike. I dok se protokolarno upoznajemo uz posredovanje onoga iz čijeg je ureda upravo izlazila saznajem da je novinarka uz opasku: - Ja nemam nikakve veze sa košarkom.
Njen komentar dao mi je šlagvort, te odgovorih. – Ali bi košarka bila sretna da sarađuje sa lijepim ženama, poput Vas. Moramo na tomu poraditi.
Osmijeh u uglu usana mi je rekao da joj je godilo. Meni još više. Uvijek sam prije za spontani nego za proračunati kompliment. Još osjećam zadovoljstvo, kao kad udijeliš asistenciju, koja je uvijek za mene slađa od postignutog poena.

Tada još nije bila Princeza. Bila je djevojka sa site-a provokativnog nicka i lijepih fotografija. Ušetala je u moj cyber space, munjevito sa 200 na sat, veselo, dominantno i zauzela prostor buduće princeze i one pred kojom se sve konkurentkinje povlače. Inteligentna i britka na tastaturi, muškima je dopuštala slobode onoliko koliko je ona htjela i u startu mi, da samo ja to primjetim, davala prednost nad njima, popuštajući i gledajući kroz prste tamo gde drugima nije.
Ostale djevojke okupljene oko simpatičnog cyber klubića TRESLA SE GORA RODIO SE MIŠ, na sajtu za druženje i flertovanje, u kome su se besumučno zbijale šale i vodila virtuelna prepiska, desetak najaktivnijih i još toliko povremenih članova, nisu bile oduševljene njenom pojavom. Princeza im je i ako srdačna prema svima, zauzimala prostor koji su one do tada posjedovale. Ženska sujeta i pomisao da u realnom svjetu Princezina prednost može biti manja, održavala ih je u konkurenciji. Najviše je tolerisala vlasnicu kluba, iz puke pristojnosti, dok je druge po kadkad, pilila kako je stigla i za najmanju žensku pakost učinjenu ka njoj, makar to bio i samo pokušaj pakosti. Nasuprot njima, za muški deo članova Princeza je predstavljala atrakciju. Njene fotografije, bez trunke vulgarnosti odisale su prefinjenim visokim seksipilom, a britak jezik pride, na ivici provokacije, budio im je „pokvarenu“ maštu i „prljave“ strasti. Često je znala da se tobože ljuti i negoduje za takve reakcije muških komada koji su balili na njene fotke, često ih vulgarno komentarišući, ali mislim da je u biti to nesvjesno htjela. Kad kažem da je htjela mislim na požudu koju je prouzrokovala ali ne i na komentare, koji se doista ni meni a i svakom normalnom nisu mogli dopasti, što je vjerovatno bila poslijedica takve komunikacije sa drugim komadima koje su to dozvoljavale.
Pažljivo promatrajući njen izgled i držanje(koje je jako bitno) na fotografijama zaključio sam da se radi o osobi koja veoma drži do sebe. Princeza je bila svesna svoje tjelesne lijepote koja se ogledavala u bujnim grudima, prelepim dugim nogama, tankom struku i predivnoj crnoj kosi. Usne kao nacrtane kistom iskusnog slikara. Gornja malo deblja, donja tanja ali u svakom slučaju pravilna i prirodna. Visoko čelo i pomalo jajasti oblik glave doprinosili su njenoj ukupnoj lijepoti. Uglom iz kojeg su fotografije snimane i njenim gotovo profesionalnim poziranjem znala je istaći sve svoje prednosti. Uistinu, mana u fizičkom izgledu gotovo da i nije imala. Ako bi bio sitničav možda bi neku i pronašao ali doista pred tako lijepom pojavom bilo je nezahvalno pričatti o neprimentnim zamjerkama, koje za mene predstavljaju prednost. Nikad mi savršena plastificirana lepota nije bila primarna. Neobična lijepota je ono što me privlači, nešto što poseduje samo jedna a ne one „kalup“ lijepotice, Barbike. Onda detalji, nalakirani dugi nokti, negovani dugi prsti, dugačak i njegovan vrat i ruke. Prsti su mi definitivno fetish, nemam što kriti, još iz rane mladosti i prve ljubavi na brodu koji plovi za Hvar. Sve su to sitnice koje daju na kvalitetu. Odabir boja ruža za usnei laka za nokte, također je bio po mom ukusu. Nemojte misliti da sam sitničav, samo umjem obraćati pažnju na detalje.
Zatim odjeća. Neverovatno je kako lijepe žene kojima nedostaje ukusa i stila mogu da svoju lijepotu unište i u prvi plan izbace ono za muškarce nebitno ili previše istaknu ono za muškarce jako bitno. Dovoljan je samo jedan dijelić pogrešno odabrane garderobe, ne retko firmiran ali neukusan, da ponište sve ono lijepo na njima.
Kod Prinece nije bilo griješke u odjevanju.Visoke potpetice, haljetci koji otkrivaju lijepotu dugih vitkih nogu i bedara, majice bez stomaka, nakit na rukama i vratu. Odjećom je dominirao crna boja, koja se fantastično uklapala u tamni ten i kao gar crnu kosu „A la Pokahontas“ . Duguljasto lici pravilnih crta ukrašavao je red divnih bijelih zuba a braonkasto zelene oči mačkastog oblika uokvirene diskretnom šminkom dodavale su glamur na opisanu lijepotu.
Nemojte si ni misliti da sam još tada bio zaljubljen u Princezu. Tada samo je samo još promatrao, istina sa velikim interesovanjem jer me obično kod drugih, na pola promatranja uvijek neki neskladan detalj odbijao, ali u Princezinom slučaju to nije bilo tako.
Videvši da se ne pecam na prvu loptu puštala je elokventne muške komade, da joj se javno udvaraju, očekujući moju reakciju, koje nije bilo. Nisam htio pred drugima ispoljitu ljubomoru, mada mi priznajem nije bilo pravo. Ne bi to bila ni prava ljubomora, pre bi bila povrijeđena sujeta, koju svi mi htijeli to priznati ili ne imamo u određenoj količini. Kad bolje razmislim možda joj ja nisam ni bio prvi pik. Možda je samo željela vidjeti da li joj u klubu dugačkog imena koji je bio visoko na lijestvici rangiranih klubova, ima netkog zanimljivog, netkog ko će je zaintrigirati, podstaknuti na manje površnu komunikaciju. Vrata kluba, kada je u njega ulazila, otvorila je nogom, bučno, sa svojim kompom, inteligentnim i duhovitim Bilijem, tako da ga je, učini li joj se da nema ničega interesantnog isto tako i mogla zatvoriti i otploviti u drugu cyber oazu.
Do tada sam već poznavao osobno vlasnicu kluba Pipi i jedno muško laprdalo sa nickom Winchester. Izašli smo jednom na piće i partiju razgovora i uistinu oboje su bili fine, komunikativne i drage osobe. Bilo je to lijepo i ugodno provedeno popodne u kafiću Semlin Art. I sa nesuđenom kraljicom kluba visokom bivšom odbojkašicom Gitom imao sam jedan susret „In Vivo“, ali me ona nije doimila više od onoga za šta se u klubiću sama etiketirala. Njena fotografija u avataru bila je previše dobra za njenu realnost (svi uvjek biramo najlepše fotke), a spika prilikom susreta joj je bila katastrofalna. Smorila me njenim problemima sa suprugom djecom, poslom. Jednostavno, u klubu je to bila lažna Gita, vesela , komunikativna, duhovita a u biti nesretna žena sa brdom problema. Jedva sam smogao snage popiti kafu, zadržati nivo pristojnosti i odvesti je do početne stanice busa koji vozi ka njenom domu na dalekoj periferiji velegrada.
Mladi Maus, također aktivni član, sa mjestom življenja u susednom gradu, nespretno se udvarao Princezi danima, a ona ga je varijantom toplo-hladno, čas privlačila čas odbijala igrajući se sa njim kao mlada mačkica sa svojim plijenom, povremeno mu nudila nadu a povremeno ga vraćala u surovu realnost gde je on ipak spoznavao da je plijen a ne lovac. Posle njenih packi upućenih Mausu, simpatrično je bilo čitati kako se on po pravilu uvijek javno izvinjava, kaje i moli za oprost. Muškarci su čudni utoliko što je Maus mogao flertovati sa svima jer je posedovao pre svega mladost u odnosu na ostale članove, određenu lijepotu (nezahvalno je da ja kao muškarac to komentiram) i elokventnost, ali se on zalijepio baš za Princezu, ne shvatajući da kod nje nema nikakvu šansu i zanemarujući dotadašnji centar njegovog interesovanja plavokosu, prodavačicu japanskih automobila dugonogu Lili. Princeza jednostavno nije bila njegova liga. Lili je prosto patila za Mausom, vidjelo se to iz svakog njezinog komentara, ali Mausa to nije doticalo, jednostavno je bio slijep pred njenom ljubavlju. U agoniji i spoznaji da ga Princeza drži na kratkom lancu, pokušavala je da je imitira. Komentarima i fotografijama. Ali to je više ličilo na grotesku nego na pokušaj.
PS.
Čitajući tekst koji sam upravo izbacio iz svojih sjećanja, uskratio sam vas za opis moje malenkosti . Pošto to zahteva iscrpnu analizu kako moje vanjštine tako i unutarnjih katakombi moje duše, to ću ostaviti za naredni put, nadam se vrlo uskoro. Ovaj dan je ipak posvećen Princezi i njenom rođendanu, a ovaj tekst je možda početak mog pisanja o nečemu što ću pamtiti cijelog života, naravno kao lijepu uspomenu.

Vreme brzo prolazi, ali sećanja ostaju. Po sećanjima znaš da li ti je neko značio nešto u životu ili ne i koliko. Danas budi onakva kakvu sam te upoznao, vesela raspoložena vrcava, duhovita, komunikativna i nadasve pametna. Nosi svoje godine sa lakoćom, sa lepotom zrele žene koja zna svoje vrednosti.
Ne opterećuj se problemima, pokušaj isplivati iz njih sa glavom na gore. Svi teški trenutci prolaze, kao uostalom i svi drugi. Bitna je pozitivna energija i osmijeh u svakom trenutku. Uredi svoj život onako kako misliš da je za tebe najbolje. Ne dozvoli da drugi upravlja njime. Čuvaj i pazi na svoje zdravlje ono je jedno od osnovnih čovjekovih blaga.
I pomisli po nekad na mene. Znači mi to

Najbitniji i najdramatičniji počeci su oni kojima želiš prekinuti neki niz, promjeniti u svom životu nešto čime nisi zadovoljan u potpunosti ili djelimice. Za sebe mogu reći da sam u biti “vrlo, vrlo zadovolja tip”. Većinu životnih lagodnosti o kojima mnogi samo maštaju posjedujem . Porodično situiran, žena, dvoje dece, stambeno obezbeđen, finansijski stabilan, u okruženju hvaljen i poštovan. Sa zdravljem stvari ne stoje onako kako bih ja htio, ali ništa opasnije od nečega što se ne može rješiti terapijom iI disciplinom.
- Pa šta hoćeš više od tog?- rekli bi mnogi.
Možda ne znam što hoću, ali dobro znam što neću. A neću rutinu. Rutina ubija. Rutina te skrha kao čovjeka. Rutina dođe vrijemenom . Uvuče se u svaku poru I jača u tebi iz dana u dan. Uletiš u monotoniju življenja, u varijantu, kuća poso, poso kuća …hahahaha…
Dakle postoje dva puta, s tim što ovaj drugi ima bitno raskršće. Prvi put je da se okaneš adrenalina I grešnih misli. Pronađeš lijepotu u onome što imaš i time budeš zadovoljan i sretan. To je za konzervativno i patrijahalno okruženje ovog podneblja i jedini ispravni put. Koliko ćeš ti biti sretan u njemu I što te ispunjava u takvom životu? Tvoja osobna sreća ili sreća voljenih ljudi oko tebe. Pazite ove dve stvari ne moraju biti u uzajamnoj vezi. I odluka da ništa ne mijenjaš u svom životu je odluka. Koliko ćeš biti zadovoljan tom odlukom?
Pomisliš li po nekad, da bi upuštanjem u nešto novo, mogao izgubiti sve ono što poseduješ a možda ga dovoljno ne cijeniš? Naravno da pomislim i dugo mi je trebalo da takvu odluku donesem, da možda ne budem iskren prema osobama koje su mi drage. Da započnem voditi neki drugi život kako bih sebi ugodio. Da li je to pošteno prema drugima. Da li se na druge treba obazirati. Mišljenja sam da se uvijek treba obazirati prema drugima. Osobito prema onima do kojih ti je stalo.
Drugi put te vodi na raskršće. Jedna mogućnost je prelomiti prethodni život, odustati od svega i započeti sve iz početka, okrenuti novi list. Druga je, krenuti onim putem kojim se rijeđe ide i pokušati nešto što mnogima ne uspije. Pokušati pomiriti ove dvije stvari i naći mjeru u svemu. Za poslednju opciju ti je potrebno najmanje hrabrosti i ona vrlo brzo donosi nove bojeiI okuse u tvoj život. I ti to jako dobro znaš I kreneš tako, u ono što želiš u nešto novo iI neistraženo.

Svi naredni počeci u tvom životu u prvih 15-tak godina, u mnogome ne ovise o tebi. Uvjetovani su polaskom u vrtić, školu, odabir profesije, pa ne rjetko i odabir životnog saputnika. Prečesto o tim počecima više odlučuju drugi a ne ti. Sam počinješ odlučivati, kada se otrgneš iz porodičnih skuta. Nekima to ne uspije dugo, neki postaju samostalni vrlo rano. Možda i previše rano da bi donosili kvalitetno odluke.
Ima i onih, koji nikada u svom životu ne odlučuju, već to prepuste roditeljima, šefovima, bračnim saputnicima čak i dijeci. I uvjek im je netko drugi kriv za sve što im se u životu desi. O njima ne bih trošio tastaturu, ja bih o ovima što sami odlučuju. O ovima što su sami krojači svoje sudbine, što znaju preuzeti odgovornost i pre svega što znaju saopštiti svoju odluku drugima.
Dakako, treba znati nositi breme donete odluke o novom početku. Treba biti spreman istrpjeti posledice onoga što donosi novi početak. I treba umjeti stati kada je to potrebno. Da bi se kasnije opet nastavilo, na opće zadovoljstvo.

U životu ima više početaka. Prvi početak je kad se rodiš i bar na trenutak usrećiš sve ljude oko sebe. Svi ljudi na planeti imaju isti prvi početak. Svi kasniji počeci razlikuju se od onoga ko ih, kada i kako započinje. Na svom prvom početku usrećiš doktora i medicinsko osoblje jer su dobro uradili svoj posao. Njima je to rutina, a tebi prvi i jedini put. Zatim, usrećiš osobu koju najviše voliš, koja se jedina družila sa tobom u prethodnih devet meseci, koja je strepela i nadala se. Njen osećaj sreće i olakšanja je prestanak bola zbog tvog izlaska na svetlo dana.
U većini slučajeva usrećiš i blisko okruženje tvoje buduće porodice, onoga koji je učestvovao u tvom stvaranju i sve ostale koji se raduju novom životu. Svi se raduju, samo ti plačeš, tu nešto u startu nije u redu. Kao da znaš koliko je put dug pred tobom i šta te sve čeka. Kao da znaš da postoje stvari na koje ne možeš uticati i koje će ti se dešavati a neće ti biti po volji.
Dakle prvi osećaj je strah! Postoji li mogućnost da se neko rodi nasmejan? To bi baš bilo dobro, mladi genetičari bi mogli poraditi na tome.

Čini se i suviše jednostavno pitanje za postavljanje dileme pred sebe. Uvek se počinje od početka, ali gde je početak? Možda je početak negde u sredini a možda i na samom kraju? Svaki kraj je predznak nekog novog početka. Krajevi su gotovo po pravilu tužni. Samo se filmovi završavaju sa srećnim krajem ali i za to postoji valjan razlog. Film sa srećnim krajem, ako je dobro upakovan, prourokovaće pravljenje još jednog filma, nastavka prvog. Dakle u biti je novac. Dobar prvi deo je najbolja reklama za nastavak. Nažalost, nastavci obično nisu dobri kao prva verzija.
Kada ti broj godina pređe veličini cipela koje nosiš, tvoj život se počinje kretati nizbrdo. Ova opaska, koja me je pre nekoliko godina, kada sam je čuo, nasmejala sve više je počela da me obuzima. Moje godine lagano prelaze preko broja mojih cipela i to je činjenica na koju ne mogu uticati. , Nizbrdo se u svakom pogledu krećeš brže ali i sa manje kontrole. Koliko kretanje nizbrdo može biti lepše i uzbudljivije od onog prvobitnog uspona, poleta, želje za otkrivanjem nepoznatog. Šta nam kretanje nizbrdo može doneti novog, jer krećeš se putem kojim si već prošao, ali u drugom smeru! Neko pametan reče i pad je let!

Meni lično se sviđa svaki novi početak.