* ideja???

nebih rekla da sam fan,ali volim poslušati dobru klapsku pjesmu,pa me tako kolegica za rođendan počastila koncertom klape Intrade....baš sam se obradovala,jer su mi oni nekako posebno dragi i brojala dane do koncerta..
i tako sinoć,u očekivanju izmjenjivanja juga,bure i tramontane,nas dvije dobro raspoložene odemo u Cibonu...
počeo koncert,prolazi vrijeme...a daška vjetra niotkud...dva sata koncerta-čista bonaca...dobro nisam zaspala...tek pred kraj,zadnjih pola sata,zapuhnulo malo maestrala...
ali zato kad smo izašle van...pravi kijamet...vjetar,kiša,snijeg...

predjelo...:slavonska plata / šunka,kobasica,slanina,čvarci,tvrdi sir baranjac,svježi sir s vrhnjem i paprikom,feferoni...
glavno jelo..: slavonski čobanac /
svinjske nogice,junetina,svinjetina,puretina,knedlice...
desert...:slatko bez čokolade /
lisnate košarice s višnjama,pita s jabukama i orasima,torta od sira...
danas ću se narintat,a sutra...
tko voli nek izvoli... ;-)))

opet ja rintačim,a tek došla s terapije...
sutra stiže novi štednjak , ovom crče pečnica,dobro je i izdržo...pa jadnik je punoljetan...al kud baš sad kad mi je najpotrebnija...kad se peku pite,kolači,torte,pečenja...
kad za rođoš mora biti svega..navikli ljudi na pun stol...a bliže se i Božić i Nova godina...
i sad ja izvlači ovaj stari,pa plinsku bocu...
peri,ribaj,vuci u podrum...i opet grbava leđa...
neću špinat...oču Popaja....Pooopaaaajjj....

jutros pijem kavu i razmišljam kak me čeka ,, fizikalija"-pospremanje šupe,a za to treba ,,sirova snaga"...a odakle to meni...krhkoj ženi..?? upalim tv,tek da nije tišina,kad ono crtić-Popaj...he,he,volim crtiće...i odmah sine ideja-ak može Popaj,mogu i ja...napravim špinat,odručam,pa u podrum...navalim svom snagom,rintam,vučem,čistim...par sati se grbila al šupu pospremila...eeee...a sada ukočilo,bole leđa...sad ću par dana biti totalno s*ebana...k vragu nek ide sve...i crtići su lažljivi,...i šta ono htjedoh reći....ah da,ne treba meni špinat...meni treba muškarac,pa makar samo za ,,fizikaliju"....

Stigosmo eto tamo,gdje sve stoji...
polako ustaju sumorna jutra,stigosmo i neznajući...
tu gdje smo stali,tu na kraju puta...
Još samo negdje u noći,žena če umorna stati...
okrenut će se nijemo,s njom i umorna joj sjena,
s kandžama života,na ramenima slomljenim krenut će dalje...
I sada se još sjeća...
kad tišinu nijemu,razbi zvuk perona,
kako krenuti ka sreći,kad vlakove nismo predvidjeli...
i sve smo htjeli,a nismo mogli,
jer nismo imali dovoljno noći...
Korak dalje tiho nas nosi,budi se jutro
i novi vlakovi kreću...

ak ste si htjeli,a niste uspjeli jesenas pogledati,još ima karata...pa ko voli nek izvoli... Lisinski 01.04.17.

uhvatila me danas ona njonjava,nježna faza...
ono...kad voliš...i želiš to posebno pokazati onima za koje to osiječaš...
i tak sam se ja lijepo popodne uhvatila posla...miksala,mijesila i pekla keksiče za svoje male,četveronožne princezice...
baš ih je bilo lijepo gledati, kako pored peći leže i strpljivo čekaju da budu gotovi...a tek kad su ih počeli tamaniti...nikad kraja...ha,ha...
prizor koji me totalno raznježio i raspametio...
eh,kako je nekome malo potrebno da bude sretan...
sretna ja,gledajuči sretne njih... ;)))

koliko osoba mora biti zaljubljena u samu sebe...da bi imala tiliki ego....ja,ja,ja i opet samo jaaa...
da joj mozak baš i ne funkcuonira kako treba,odavno
znamo,ali ovo je stvarno prevršilo svaku mjeru...
umjesto da se s ostalim gledateljima nakloni ansamblu,
s ansamblom se naklonila gledateljima...
ušla guska među labudove pa mislila da je labudica...

Oče to s vremenom,da ne velim...s godinama...
malo pomalo korodiraš...sim pa tam...gore,dole...leve,desne...totalno zahrđaš...
škripiš i pucketaš,izgubila se savitljivost i fizička i
psihička...sve češće štekaju leđa,sve se brže umaram.
vrečice iz trgovine sve su lakše,što zbog cijena,što zbog
težine koju sve manje mogu nosit...sve češće zaboravljam,a sve mi je i manji prag tolerancije,pa mi
svašta nešta počinje smetati,dioptrija sve veča pa ništ
više bez očala nemrem pročitati,napisati...zube juš
imam,al dokle ču...e,tog me odgovora pomalo strah...
a tek sad kad krene pelud,pa me čope alergije...
e tek tada ču biti v riti...

Neee...sretni ljudi ne stanuju ovdje...nije ovo mjesto za njih...
ovo je mjesto gdje dolaze oni koji su sami..,usamljeni...
razočarani,tužni,bolni...bilo da ih boli srce...duša...tijelo...
oni koji nemaju gdje drugdje pustiti svoj vapaj...krik... tražeči barem za kratko nekakvo utočište...
razmislimo samo kako se dočekuju svi ti novi ljudi...
još pravo nisu ni ušli,a več ih se s praga tjera i napada,neki ovo smatraju svojom prčijom,pa si uzimaju za pravo vrijeđati,omalovažavati,prozivati nepismenima i polupismenima i izrugivati im se,hraneči tako svoj bijedni ego...oni malo čvršči,ne daju se tako lako otjerati,ali oni labilniji odlaze bez traga...što je s njma??
I zato ne zaboravimo...
svi mi koji smo ovdje NISMO SRETNI !!!
možda smo zadovoljni nekim dujelom svog života,ali nam ipak nešto fali...
budimo ljudi...pružimo ruku...pokažimo ljudskost...

Večeras sam tako
nekako umorna
nekako nemirna
a tebe nema...
A tako mi treba netko
da me umiri
a tako mi trebaš ti...
Večeras sam nekako
posebno tužna
i puna bola
a tebe nema...
A tako mi treba netko
da me razveseli
a tako mi trebaš ti...
Večeras mi treba
mnogo nježnosti
pregršt ljubavi
a tebe nema...
A tako mi treba netko
da me zagrli
a tako mi trebaš ti...
Večeras želim umrijeti
s nočim želim nestati
jer me nema tko
večeras voljeti...
A tako mi treba netko...
a tako mi trebaš ti...

baš sam si mislila onak -ma zašto ne...probati i nešto drugačije... i tak,sinoč odem na ,,brzi spoj" i nisam požalila...baš sam se lijepo zabavila ...
ljudi jednostavni,opušteni,nemaš puno vremena,kad
zvonce zazvoni,svakih 5 min. nova rotacija,sve kroz
smijeh i zezanciju...
kad je taj dio završio,spojili smo stolove i svi zajedno
se uz piće lijepo družili,čavrljali...
na kraju se razišli svi dobro raspoloženi...
eh sad,dal su neki ,,kliknuli" otom-potom,ali sam sigurna
da ću otići i na slijedeči...jer bilo je to ugodno provedeno veče,zabavno,spontano i bez presinga... ;)))

Minusi polako ostaju iza nas,veselim se skorom dolasku sunčanih dana,cvrkutu ptica...
kad život buja i na zemlji i u zraku,kad trava raste prošarana prvim proljetnim cvjetovima,a drveče počne pupati...kad sunce obasjava svojim zrakama i otjera ovo sivilo i magluštinu,kad na ulicama ,,zažive" ljudi,a iz parkova se čuje vesela cika razigrane djece...
kad jednostavno čuješ,vidiš i osjetiš život oko sebe...
kad skidaš kape,rukavice i teške kapute sa sebe...
ma,lakše se diše...
kad osjetiš miris prolječa...

nismo zaslužili medalju...ipak...bit če bolje drugi put...

dođem danju,dođem noču
dođem na blog kad god hoču
nekad pišem,nekad čitam
nekad samo pratim ritam...
razne teme tu se nađu
pa i razlozi za svađu
padnu riječi ružne,teške
ajme ljudi,koje greške
nemila se nižu slova
često teža od olova...
vrijeđaju te,mrze,pljuju
i urote razne snuju
kažu,to je sajt za ljubav...
dođeš zdrav,a odeš gubav...
ipak,crno baš sve nije
čovjek se tu i nasmije,
nekom stihu,nekoj prozi,
nekoj guski,nekoj kozi...
čak i selfi bude često
jer takvo je ovo mjesto
svatko stavlja što ga volja
da stranica bude bolja...
dođeš,odeš kad poželiš
i novom se druženju veseliš
dosadu si kad-kad skratiš
malo odeš...pa se vratiš...