Bože moj gdje ja to živim?

Sretna sam jer,i ja mogu pisati .Volim pisati i nadam se da uspijevate pročitati to što izlazi iz moje glave kroz ruke i ovu kantu.Da,još uvijek ovaj stroj nazivam kantom jer toliko teških i nesretnih trenutaka mi je donijela da se to ne može niti reći.Kada imaš nadobudnog i prepametnog direktora koji ne zna kaj hoće ,ali to kaj hoće,hoće odmah,a kanta nece pa nece.I onda lupaš rukom po jadnoj kanti jer,misliš da je to Fićo.Uzmeš čekić i lupiš dva tri puta i on krene.Ovu kantu možeš lupati koliko hoćeš,ona neće.Digneš na noge pola firme,zoveš informatičare koji su dislocirani i ne znaju što se događa,ne mogu riješiti stvar na daljinu,a ta daljina je 350 km.Ovaj nadobudni luduje i tako to godinama.I onda jednoga dana kažeš,odoh ja ljudi,ne mogu više i svi su uvređeni.Pa i ja bi bila kada bi gubila dobrog radnika koji može potegnuti 15-17 h danima i samo lupati po ovoj kanti ,i ne jesti i ne smijati se i samo živjeti život jedne firme i nekolicine nadobudnih koji za to dobivaju daleko više onih šarenih papirica.
I,pošto sam mogla sve te godine tako izdržati,ovi u mirovinskom su zaključili da mi je za 37 god.staža sasvim dovoljno 1849,00 kn za život i ne možeš tu ništa.I,ne bi vjerovali,dosta mi je.Nisam ni gladna ni gola ni bosa.
JA SAM SAMO STRAŠNO POVRIJEĐENA I PONIŽENA OSOBA!!!!!SRAMOTA!