Kilo bijelog i sifon

e, nemojte se obazirat na ovaj naslov. nisam fakat imo ni najmanju ideju šta da stavim. ti naslovi su mi uvijek totalna tlaka. mislim mogo je isto tak glasit i "jebe mi se za zebre na brijunima".
večeras sam pod utjecajem nekih destilata koje je neki vrijedni dalmatinac, cijeđeći svoje grožđe ispeko na laganoj vatrici kap po kap.
zacijelo ste primijetili da sam upotrijebio riječ "cijeđeći". to sam i ja upravo primijetio. i baš mi je seksi. razmišljam da je upotrijebim u tijeku neke lascivne verbalne predigre oživotvarajući neki atraktivan potez riječima poput "mala, sad ćeš vidit kako ću te cijeđeći dovest do... štajaznam... do nečega već." neva veze, smislit ću već nešto.
 
di sam stao? a, da... poanta svega je da mi se priča nešt bezveze, a niko neće.
idem si ja natočit.
 

evo me baš sam sad šleper do kuće doćero pa reko, ajd da napišem jedan kamijondžijski weblog.
ovdje svi nešt kukaju i pišu neke uznosite pjesme pa bi i ja tom trendu dao svoj šoferski obol. jer imam tugu u duši veliku. ma, mislim, nije ništ strašno, ono... sunce piči, al me ne smeta, stavim ja svoje rejbanice pa doma izgledam ko ćiro gašparac, sve me curice gledaju milo.
al problem je drugi. kad radiš turu do donjeg lapca pa je vrućo ovako ko danas, a meni se špek i jeger ucvrlji na suncu. pa to je, ljudi, strahota jedna. onaj špek, pa to je ko tabatnu mast da jedeš, nemere ti ni tri glavice luka posle sprat taj okus iz usta.
ništa, odo ja sad krenut za zagreb, fala ti bože šta su napravili internet kafe tu kod macole pa mogu da se pojadam sa lica mjesta. javim se iz tušilovića, tamo ću svratit na pivu. aj bog.

pa to je strašno nešto. zapravo, ne da mi se pisat ni sad, al nemam neka pametnija posla.
strašno mi se ide van nekud. ono, vjetrovi pušu, stabla se rušu, steglo me u gušu, boli me u dušu, evo čak mi je i rima takva da vergilije ziher sad lupa po sanduku da ga puste van da se ubije još jednom.
e, stvarno mi se ide nekud. totalno me sjebala matematika za danas. glupo sam kalkuliro, kladio se na krive konje i sad sam ispušio večer.
ček, ček malo, marlowe... ajd ne budali. saće te sigurno neko pozvat van na kavu. šta fali? skoro si zgodan, skoro pa se s tobom da razgovarat, a evo, imaš i skoro 18 novaca u džepu čak, pa to je skoro za dve kave i perec kad ogladniš. pa ti si skoro pa pravi frajer, skoro pa ti niko ne bi odolio.
a niš. idem ja radit nešto.

hvala ti, susjede, što si mi makno auto ispred garaže!
 
(vidim da je ovo ćoše za zahvale pa reko, ajde da i ja dam svoj obol.)

nema nikog onlajn. zašto!!?!? ljudi, ajmo, buđenje! pa šta ako nije 6 sati? nemojte me tupit s glupim sitnicama. šta baš niko nema neku kravu za pomust? okej, ne mora bit krava, čovjek danas pomuze svašta... kozu, ovcu, kokoš... evo ja kad muzem kokoši, one daju najfinije mlijeko. samo me pogleda na jedno oko i veli puuuuooookkk...
ništ. idem heklat čarapice.
 

vidi ga kaki je ovaj marlowe, opet će nešt napisat šta nema veze s ljudskim mozgom, al nema veze, tipka mu se, vidi ih prstići mali kako prebiru po tastaturi, kuckaju ko srculence tapa tapa tapa tap.
nego, šta sam ja ono htio napisat? e, da.
taman da  izgradim neki svoj lik i djelo u prirodnoj veličini, a onda dođu iz neke komisije pa vele nemaš građevinsku, marlowe, a i estetske vrijednosti te malo jebu, jel vidiš ti da to narušava okoliš, ajde ruši to, il ćemo mi da sravnjavamo to sa zemljom. i tako. onda dođu bagerom i razbucaju mi i lik i djelo i sve. pa se ti skupljaj onda naokolo. opće nije fora.
idem sad jest nešto. od dubokog razmišljanja čovjek strašno ogladni.
 

dragi, marlowe!
pišem ti ovo pismo zato jer niko drugi neće. a znam da voliš dobivati pisma i da svaki puta radosno plješćeš ručicama i tapćeš nožicama, kad u sandučetu osvane bilo kakvo pismo naslovljeno na tvoju adresu. pa makar i ono u kojem ti nude viagru za samo 9 dolara kutijicu.
zato sam te odlučio razveselit. evo, čak sam ti nalijepio i marku sa likom predsjednika burkine fasso, jer znam da ih skupljaš i da ti baš ta fali. na njoj mbebe ngkombe ubija kopljem raspomamljenu zebru, ko što doliči predsjedniku jedne zemlje da brani svoj narod od neprijatelja.
inače, ja sam dobro. doduše malo me žiga ispod rebara, al je reko doktor da je to samo obična tuberkuloza i da će to proć ako mažem lavandom. zasad ne prolazi ništa, ali zato mirišem kao sedmodnevni polupansion u hotelu miramare u crikvenici.
evo, sad ću morat ić, jer prošo je gablec pa idem nazad u rudnik na poso. teško je biti unuk slavnog udarnika. otkad mi je dedin lik osvano na novčanici od 10 dinara, svi od mene očekuju da i ja dnevno lopatom iskopam deset tona mrkog ugljena. al strpit ću se ja još malo. otkad sam doktoriro kvantnu fiziku, mogu napokon slat molbe na natječaje za neki bolji poso. evo, baš traže u jednoj firmi skladištara. možda mi daju da vozim viljuškar!
ajd, pa se javi kad stigneš!

ovo je moj prvi weblog.
s tim u vezi, imat ću poseban odnos prema njemu. nešto kao majka prema svom prvom djetetu. dojit ću ga pažljivo, pazeć da se ne zagrcne. trudit ću se da mi ne ispadne na pločice. i fino ću ga odgojit. prenosit ću na njega mudrosti djedova i baka, tako da će znati pomust kravu, ali i sašit gumb na narodnoj nošnji. a kad odraste davat ću mu veći džeparac, nego svim kasnijim weblogovima. i moći će bit vani cijelu noć. 
danas je subota. znam to, jer sam si zapiso na papir. piše na njemu: "marlowe, kad se probudiš, bit će subota." idem sad bacit to u smeće, da mi se ne bi desilo da imam jedno pet-šest subota za redom.
budan sam od 6. u 6 ujutru nema nikog. samo se ptice, il neka slična perad, nešt raspizdile. cvirli, cvirli, pirliju, pirliji, vele one. ne znam kamo vodi ta njihova konverzacija. stalno jedno te isto. i boli njih njihov mali ptičji organ za to šta ja moram radit cijeli dan. al ko ih šiša. ja barem danas ne moram snijet ni jedno jaje.