kurčeva kijavica

-Želim ti nešto dat!
-Pa, daj!
 
Janko je izvadio novčanik. Poprilično istrošen, starinski. Imao je puste pregradice i džepić za sitniš. Nekad je bio crne boje, vidi se. Mnoštvo končića virkalo iz njega. Niklovano dugme imalo je sjaj samo po rubu. U sredini, mrštio se bakar. Pažljivo je vadio novac, dokumente i jednu požutjelu sličicu.  Gledao sam nijemo.U  čudu.
- Ne boj se! Nije to "kupljena" bara. Ovo je moj novčanik.
 Dodao mi ga. Moj prijatelj Janko je bio profesionalni džepar. Par puta je bio u zatvoru. Na kratko. Uvijek tuče, nikad za "džep".  U našem društvu je slovio za mangupa. No, nitko stvarno nije znao šta on zapravo radi. Nitko osim mene.  Jednom mi je natuknuo da nema nikog. Nije puno govorio. Rijetko se i smješkao. Zamišljena pogleda u daljinu sanjario bi satima.Prenuo me. Primio sam novčanik.
- To nije obična bara, to je taličan novčanik. Donosi sreću.
- A ti, šta ćeš ti ?
-Meni više ne treba.
-Znaš da ja ne nosim novčanik, da držim življak.
-Znam , nek  sreća stanuje kod tebe. 
 
Taličan novačnik! Ja, koji ne vjerujem ni babama, ni svecima , ni sam sebi, nikom, htio sam se nasmijati. No, nije me smijeh išao. To je bio moj prijatelj Janko. Gledao me  ozbiljno, kao i uvijek. Nisam ga želio povrijediti. Posložio sam lovu i spremio u džep. Osjetio sam nešto hladno oko srca.
 
Kad sam došao doma, ispričao sam Njoj. Namrštila se.
-To je sigurno jedan od onih, njegovih. Ako ti ga nađu, imat ćeš problema. Ti i tako nikad ne nosiš novčanik. Šta će ti to?
- Sad ću ga nositi!
- E, onda ću ti ja kupiti ljepši. Ne možeš to nigdje izavditi, pa vidiš kakav je.
Nisam se želio prepirati.
-Ne kupuj, neću nosit nikakav.
Vatio sam življak u džep, taličnu baru stavio u ormar.
Par dana kasnije, truba je tužno zacvilila. Ukopnici i ja. Bacio sam grudu zemlje. Janko stvarno nije imao nikog.
 
Taličan novčanik! Odlučio sam ga nosit.
 
Došav kući  uzeo sam Jankovu baru. Stavio na stol. Mašim se za džep. Nema življaka! Nema!Negdi sam prosuo mojih deset orlića. Znao sam točno, 1000 dem u apoenima po sto. Pretražio sam sve džepove. Nema! Nije moguće da mi je ispalo. Mora da me netko odžepario. Za čas sam bio siguran bar u trojicu. Opet, nisam ja papak, ne može se mene tek tako "kupiti". Polako sam se smirivao.
Onda sam pogledao novčanik. Talični novčanik. Uzmem ga. Prazan je, dakako. Prevrćem brojne pretince. U jednom presavijena banknota od tisuću maraka. Radost nisam ni osjetio. Prošli su me trnci. Nešto se jebeno događa.
Od tada se nisam od njega odvajao. Prošlo je i godina i godina. Skoro se raspao. Pitate se zašto vam sad ovo pričam? Jučer sam ga izgubio!!!
,,,
šatrovački rječnik
taličan - sretan
bara - novčanik
kupiti - pokrasti
papak - naivčina, surpotno od mangup

 
Tipkali smo relativno kratko. Svega nekoliko sati. Odmah smo skontali da smo jedno za drugo. Točno je znala što hoće. Bez uvijanja. Oborila me odlučnošću. Volim cure koje se ne prenemažu. Istina, volim i one druge. Tražila je hitnu kavu. No, malo smo podaleko. Ona je iz Zagreba. Ne vozi mi se iz Splita za kavu. Shvatila je. Njena zadnja ponuda, jeb na pola puta. Tunel Sveti Rok. Dogovoreno. Subota, točno u podne.
Došla subota. Ne da mi se. Jarče bože! Ostario, koji li kurac. Lijen? Ne, nemam volje. Jebi se, kretanu! Nemam muda nazvat, otkazat... Osjećam se ko svinja. Poslat ću sms. Osam je sati, nije još krenula. Valjda nije. Pošaljem jedan, ubrzo još jedan, pa još jedan. Odgovora nema. Šaljem još nekoliko. Ne odgovara. Konačno se drznem nazvati. ‘Mobilni telefon je isključen...’
Zivkam tako, esemesiram, tražim po netu. Jedanaest je sati. Zove ona. Kod Gospića je. Ne, nikakav sms nije primila. Inače, nešto joj sjebano s smsovima, ne prima ih nikako. Zazvoni moj stabilni telefon.
- Pa ti nisi ni krenuo?!
-Imam problema...
-Znala sam, znala! Svi ste vi na riječima jaki, obične pičkice, pizda vam materina!
Osjecao sam golemi sram. Zemljo otvori se! Baš sam štene! Šta je meni ovo trebalo. Ipak nisam toliko krme. Ne mogu joj to napraviti. Ne!
-Hej!
-Da, dragi!
-Krećem!
Tuširanje, dva minuta, izbrijavanje pola minuta. Kaiš na hlačama sam zakopčao na naplatnoj kućici autoputa. Kazaljka je pokazivala dvjestodvadeset. Dlanovi su se znojili od napetosti. Skoro pa ću stići. Nazvala je. Sve ona zna.
- Daj, smanji malo brzinu! Trebaš mi čitav!
Poslušao sam.
Prošišala je tunel. Sreli se blizu Maslenice. Čekala me na štekatu na rivi. Mahala iz daleka.Više mi nije bilo žao. Čemu opis. The Pička! Gledali se zaljubljeno. Slutio sam skoru radost. Čitav štekat je mirisao na jeb. Osjetio sam njenu cipelu kako mi klizi bedrom. Volio sam je. Iskreno. Predano.
-Da se divimo prirodi?
-Da draga !
Neki vrag mi nije dao mira. Garant je to bio sam gospodin Đavo. Dok smo ustajali od stola, pošaljem joj po ko zna koji put sms. Mob se uredno oglasio.
Ne bu mene nitko jebal!
Krenuo sam prema svom autu.
,,,

Radio-Stigli su tvoji!
-Tko je stigao?
-Pa došli su tvoji, danas je dan za posjete.
-Neka udju!
"Njegovi" je bila staričica, sva u crnom, savijena, naborana. Uplakane oči.-Mile moj, Mile moj!Proturila je ruke kroz rešetke, pokušavajući ga dotaknuti. Mile je ustuknuo. Nije ju prepoznao, kao i obično.
 -Pa to ti je žena, tvoja supruga.
Nježnim glasom rekla je paziteljica.
-Aha, oni su moji. Šta hoćete?
-Mile, mi bi htjeli kupiti radio, šta ti misliš? Smijemo li?
-Ne može, šta ce vam radio, ni ja nemam radio. Siromašni smo, moramo štedjeti.
Mile se naglo počeo crvenjeti, zakolutao je očima, okrenu se na drugu stranu od gvozdenih vrata. Starica je glasno zajecala.
-Posjeta je završena!
Mile je vozio, zasvirao je mobitel.
-Ti si kćeri!
-Tata, tata, on će me silovat, tataaaa!
- Di si?
-Doma,,,,,,,,Prekinula se veza. Pojurio je ko olujni vjetar. Nije se obazirao na semafore, pravila, znakovlje... Trebalo je do kuće dvadesetak minuta. Prešao ih je za deset .Izvadio revolver iz pretinca, potrčao u kuću. U hodniku je čuo jecanje kćeri. Uskočio je kroz pritvorena vrata. Na kauču je ležala njegova kćerka, njegovo zlato, sve njegovo. Nad njom se nadvijala spodoba u tamnom, koluštrave crne kose. Pucao je odmah. Razletila se kosa od snage metka. Mrtvo tijelo se prevrnulo. Onda je ugledao lice. Razrogačene oči, njegova sina.
 Absalome, Absalome, sine moj!
Prislonio je revolver na sljepoočnicu.
Sobica je bila sva u bijelom. Topla. Udoban krevet. Masivna čelična vrata. Malen prozorčić. Sve oblo. Meko. Nije se moglo van.Pokušavao se sjetiti. Nije išlo. Beskraj žute praznine. U to je stigla paziteljica. Nježno ga je pogledala.
-Tvoj doručak, Mile.
-Prvo tabletice.
- I ove, bravo!
-Sad ćeš papati.
Pažljivo je prinosila kašiku sa zelenom kašicom. Jeo je nezainteresirano. Na trenutak bi nestalo žutila.
-Gdje sam, tko ste vi, zašto ne mogu napolje???
-Mile, smiri se, jedi!
-Neću jesti dok mi ne kažete gdje sam.
Krenuo je rukama prema njegovateljici. Odmakla se.
- Ako se ne smiriš, vezat ćemo te . Opet će biti struja.
- Ne, samo struja ne! Bit ću dobar.
Proplakao je. Paziteljica je strpljivo prinosila hranu kroz rešetku.Odbauljao je do kreveta. Sjeo, prislonio ruke na sljepoočnicu. Ta rupa , tu ga je najviše boljelo.
 Prolazili su zelenim parkom. Nosio je kćerkicu na vratu. Držala ga za uši. Smijala se, veselo čupkala za kosu. Stali su kod konjića. Ana je uzjahala. Mile je ubacio novčić. Konjić je krenuo galopom. Cijukala je kao pravi kauboj. Kad je rodeo završio, nastavili su gradom držeči se za ruke. Kupio joj sladoled. Pred jednim izlogom, Ana ga potegla.
-Šta je ovo, tata?
-To je radio.
-Hoću radio! Ti si moj najbolji tata, hoću radio!
Odjenom se sve zažutjelo. U sljepoočnici su udarali bubnjevi. Vrištao je. Privezan remenima ležao je na stolu. Gromovi su prolazili tijelom. Sav se zgrčio. Od jačine bola nije mogao ni dahnuti. Pa opet. O, Bože! I opet. Onda su skinuli elektrode.
-Mile, došli su tvoji!
-Neka uđu!
-Mile moj, Mile moj.
Nije pobjegao. Dotakla mu je kosu naboranim rukama. Milujući. Niz lice starice, tiho su klizile suze. Promucala je plačući.
-Mi bi kupili radio?
- Ne može, moramo štedjeti!
Počeo je režati.Paziteljica je odgurala staricu.
-Zašto, zašto moram to glupo pitanje, svaki put mu pozli?
-Tako je naredio doktor, tako mora biti.
Doktor? Bolnica? On je u bolnici. Nastupila ja tama. Urlao je. Tresao rešteke. Došli su snažni momci u žutom. Privezali ga za stol. Šokovi su parali organizam.U jednom trenu je ugledao raširene oči sina. Zakopčan, obučen. Pa nije on silovao sestru, samo ju je tješio, rasplakanu.
 Trzaj revolvera u ruci. Novi udarac groma . Žuta slika.
Hranila ga paziteljica. Tablete i žuti grah. Volio je grah. Nasmješio se . Paziteljica mu uzvratila osmijehom. Zgrabio ju je . Iznenada. Nije se stigla odmaknuti. Za vrat. Krkljala je.
-Otključaj!
Kimala je pokorno glavom. Jedva je okrenula ključ. Povukao ju je u sobu. Za sobom je zaključao vrata. Pojurio uglačanim hodnikom.
 U večernjim vijestima, radio je objavio da je pobjegao opasan duševni bolesnik. I nekakva beznačajna krađa. Provaljeno je u trgovinu elektroničkom opremom.Ukraden, jeftin radio aparat.
,,,

Sveto mjesto Žnjan. Splitski fukodrom. Južina. Noć. Pun mjesec. Skoro k'o dan. Najbrži valovi razbijaju se o razlokano kamenje. Nekoliko parova sprema se njihati automobile. Negdje iz pravca mora, razliježe se divna glazba. Nešto savršeno lijepo, uhu milo. Tako je zamamna bila svirka, da su parovi zaboravili zašto su došli. Onako, ragolićeni požurili su na obalu. Nježni, čudesni tonovi su ih vukli kao magnet.
Na obali, na jednom kamenu, sjedio je On. Bez križa. Gol. Zlatna brada. Erekcija. Puhao je sax. Posjedali su blizu Njega. Uživalli su. On ih nije primjećivao. Samo je svirao. Preplavilo ih blaženstvo. Neka viša dimenzija čulnosti.
Jedna djevojka, reklo bi se najljepša, prišla mu. Klekla. Noge u moru. Puhala je saks. Svi su se smiješili. Tiho je kružio dim. Povremeno bi neki veći val zapljusnuo curinu guzu. Tisuće malih potočića bi se slijevalo niz njene obline. To je nije ometalo. Publika u transu. Šum mora, umilni zvuci saksofona i curino guglanje stapalo se u savršenu harmoniju.
Iz saksa se začuo čudan zvuk, kao nekakvo pištanje, il' je to bio jecaj?! Djeva je užurbano treskala glavom. Mokra kosa je letala na sve strane. I tad. Nesta čarolije. Više nije bilo svirača ni saxofona. Svjedočio je samo bijeli smješak na licu radosne žene.,,,

Gospođa Bat je imala uspješan život. Dobar posao, bogat muž, kuća, auto, vikendica, pristup u elitu...Tijelom je bila više nego zadovoljna. Nitko joj ne bi dao tridesetpet. Sise se još inatile. Guza, tvrda, sa sljedbenicima. Ponekad bi je slijedili preko čitava grada. Uredno je išla na timarenje. Masaže, saune, sve, sve. Reklo bi se, idila.
Imala je samo jedan problemčić. Zapravo, to je njoj bio golem problem. Naime, nikako nije mogla pronaći svoj orgazam. Vi mislite da ga je izgubila, ne, nikad ga nije ni imala. Jednostavn, nije joj išlo.Nije ona lijena žena, ne. Dala si je truda. Probala je sve i svašta. Mnogi su stručnjaci pokušavali riješiti njen problem. Bila je i sa mladim i sa mlađim. Sa starijim i starcima. Mekim i tvrdim. Debelim i duljim. No nije išlo. Probala je i uzbudljiva mjesta. U kazalištu, na utakmici reprezentacije. Probala je i ispod bine rock koncerta. Ništa. Ništa!Od kolegice je prvi put čula za Mudraca. Slutila je, još jedna zabluda. No, bila je uporna. Probat će i to.
Sve su se dogovorili. Primit će je.Skormna kućica na osami. Mudrac, starčić, krhka tijela. Sijeda kosa i brada. Žućkaste pjege po rukama. Nemirne, lisičije oči. Pomislila je, koga će ovaj usvršit. Al, neka, i to ce isprobat.
-Skinite se gospođo, do pasa!
Počela je petljat oko bluze.
-Donji dio!-Pa, imam dobre sise.
- Ne zanimaju me, skinite suknju i gaćice.
-Gdje su euri, gospođo?-
Samo tren.Izvadila je tisuću eura u apoenima od po deset.Mudrac ih je stao listati, na čudan način slagati.
- To je originlno pakovanje, iz banke, sto komada...
-Šuti!
Polako je slagao novčanice u oblik valjka. Dobivši kompaktan valjak, Mudrac je sve povezao tankim konopčićem.
-Primite se za stol, polegnite.
 Pokorno je poslušala. Ugledao je pustinju. Malena oaza, s palmom. S dva prsta je rastvorio knjigu mudrosti. Namjestio je novčani tuljak i snažno gurnuo.Preplavilo je blaženstvo. Mudrac je gurao snažno, više nije bila suha.Ljuljala je guzom, uzvraćala. Režala kao divlja zvijer. Osjećala je kako je grije taj smotak love. Nabio bi ga cijelog, da bi nestao. Onda bi povukao za konopčić, do pola ga izvadio. Ponovo bi nestao.Tisuće mravi se pelo njenim nogama sve do stegna. Onda se čarobni smotak u njoj zapalio. Gorjela joj. Sva se zapalila. Tresla se. Zubima je grizla stol. Urlala. Umrla je.
Starčić je sjedio na stolici i smješio se.
-Kako ste znali, kako ste samo znali?
Dobacio joj je talisman.
-To svi znaju!
,,,

Popodne. Dosadno k'o život. Gospodin Žulj je drijemao na kauču. Televizor je tiho žuborio. Prenulo ga zvono na vratima.
- Udji!
-Slobodno?
- Od četr'spete, Udji,! O, to ste Vi susjeda Verice, šta se snebivate!
-Jel' Anđa doma? Došla sam na kavu.
-Nije, otišla je kod mojih, nekakvi radovi na selu, dolazi preksutra. Pa, možemo i nas dvoje jednom popiti kavu. Jedino da mi malo pomognete, ja sam nevješt.
-Nema problema.
Gosopodin Žulj je sa zanimanjem pratio njihanje oveće guze gospođe Verice. Brzo je pronašla đezvu i kavu. Za čas se pušila na stolu. Nekako mu je bolje mirisala nego Anđina.
-Blago vama, vi uvijek nešto dobijete sa sela, mi ništa.
-Ajd, ajd, pa tvoj ima penziju, može raditi u fušu.
-Može vraga, sad su zaoštrili rad na crno, a njegova invalidska ne može spojit s krajem, ma kol'ko se odricali.
-Jebote, Verice ja vas ne kužim. Vas, žene mislim. Kad se udajete samo na ljubav mislite. Trebalo bi malo srce ostaviti po starni, malo matematike.
- Ma tko, kakva ljubav? Ne zajebaji! Ljubav ne postoji! To su te slagali.
- Ne, nisu, evo ja volim Anđu, i ona voli mene.
-Voli tvoju lovu. Nek malo ne zaradiš, pa ćeš vidjet di je ljubav.
-Ma nije tako. Evo, ti si se udala za svoga, a nije imao ništa. Zar to nije udaja iz ljubavi?
-Zajebala sam se, mislila sam, inženjer, bit će love, a ono šipak.-Nisi ga voljela ?-Žene ti ne vole dragi moj, žene vole lovu. Pošto nije lijepo priznati da smo gramzive, mi to krstimo, "ljubavlju". Jesi li ti negdje vidio da se neka udala za penu il klošara. To ne postoji, urazumi se. Sve žene su kurve. Najčešća prostitucija je ona, brakom. Spusti se sa ružičastih oblaka. Da bi te žena voljela, moraš imat lovu, ili barem biti izgledna prilika koja obećava lovu. Život u sigurnosti, to mi volimo. To je nama nagonski, da prehranimo djecu. Ja sam se zajebala, ovaj moj tuntle, osim diplome nema ništa. Nesposoban totalno. Još je izmajmunisao invaliditet, da bar radi. Di mi je samo pamet bila.
-Ipak, mislim da je vama ženama lakše, sjedite na zlatnom rudniku.
-Kako to misliš?
-Kako si čula.
-Jebote "zlatni rudnik"! Ti misliš da bi netko nešto dao za ove moje ormare od guzica?
Gospodin Žulj nije osjetio fino pletivo u koju je počeo zapadati. Nastavio je u đentlemenskom tonu. Kakva naivčina!
-Gospođo Verice, vi ste prekrasna žena! Svatko bi vas poželio.
-Da, da. Mogu dobit sto kuna, ko one jadne Ukrajinke.
-Vama bi svatko dao sto ojra. Predivno izgledate, saplitao se Žulj sve više.
- Sto eura?! Netko bi dao za ovu moju debelu prdu, sto eura ?!
- Svakako, bi! Odbovorno tvrdim da bi.
- I vi biste dali sto ojra za mene.
Sad se stupica zatvorila. Gospodin Žulj je shvatio kolko je sati, da ne uvrijedi Vericu, nije se imalo kud. Mislio je da neće ići tako daleko.
-Da, dao bih!
- Vi se šalite sa vremešnom gospođom, nije fer!
- Ne, ne šalim se . Ja sam iskren, iskren i ozbiljan.
Pogledala ga direkt u oči. Bez srama.
-Vadi pare!
Kretenu, tako ti i treba, mislio si je gospodin Žulj, posegnuo za lisnicom i izvadio stotku. Bacio na stol.Verica se ustala od stola, i stala skidati gornji dio. Začas su se zaklatile teške Petice.
 Vidjev , gospodin Žulj više nije žalio stotke. Otkopčao je remen. Verica je upravo izlazila iz gaćica na podu. Prihvatila se objema rukama. Naprčila guzu.
-Žuljaj, da zaradim pošteno!Sama ga je namjesitla i uvela. Privukla ga za muda. Sad stvarno više nije imao kud. Nježno je svirao gudalom.
-Jebi me snažno, ne želim milostinju.
Žulj se razgoropadio. Udarao je jako. Stol je poskakivao. Uzvraćala hrabro. Svaki udarac, jedan stisak. Muzla ga. U daljini su zvonila gradska zvona. Jecala je tiho.Zapanjujuće uska. Lomila ga. Brojao je u sebi. Eur po eur. Kad je došao do sto, više nije mogao izdržati, izvdio ga. Verica je urlala:
-Jebi kurvu, svu me razjebi.
Bolno je okrečio guzu.
-Bio si dobar, svinjo!
Ušetala u gaćice, digla ih, zasvrdlila guzom, spustila suknju. Cmoknula ga.
-Baš mi je ovo trebalo, hvala na kavi, susjed!
-Gospođo Verice, vaša stotka?!
- Pa nisam ja kurva, ovo je iz ljubavi!
Hihotajući se, zalupila vrata.,,,

Krenuli su rano. U terencu su imali sve što im treba. Išli su u lov na divlje svinje. Milanova supruga, Viki, im je poželjela sretan lov. Cesta je bila vlažna. Lovro je vozio pažljivo. Imali su dobra dva sata vožnje do čeke. Milan je pričao viceve. Lovre je bio pomalo zamišljen. Brinulo ga je to sa stanom. Gazda mu je najavio otkaz. Ta silna preseljenja su ga crpila. Njegov najbolji prijatelj i kum, Milan, nije imao tih problema. Naslijedio je golemu kuću. Kuću sa vinogradom i podrumom. He, he, i podrumom.
Prije nekoliko mjeseci Lovro je banuo kod kuma. Milan nije bio doma. Kuma ga je pozvala da uđe, da proba novo vino. Pošli su u podrum, Lovro će pomoći preliti iz bačve. Viki je bila ljepotica. Božanska guza. Sise ko ovće breskve, tvrde. Super noge,vretenaste, kratak minić. Nagnula se preko bačve petljajući nešto oko čepa.Vidjev gole bedre, Lovro se nije mogao uzdržati. Izvadio ga je. Jednom rukom obgrlio kumu oko pasa, drugom zašao pod minjak. Jednim trzajem je zgulio gaćice. S obje ruke ju je privukao sebi.
-Nemoj Lovro, nemoj!
Otimala se batrgajući nogama u zraku. Neman je već bila u kanjonu njenih bedara.
-Nemoj, Lovro, pusti me, nemoj!
Mrduljajući se, slučajno se namjestila. Zvijer je bila na samom ulazu. Lovro je nemilosrdno privukao. Zacičala je.
-Nemooooj!
Dosegao je samo dno istine. Vlažila se naglo. U tren.
-Nemoj Lovro, nemoooooj stati !
- Jebi me, jebiiii!
Krkljajući su pali po bačvi.
Pazi! Na izlasku iz oštrog zavoja, na cesti se popriječio kombi. Zakočili su u zadnji čas. Ispred kombija, na sred ceste, gospodin u tamnom odijelu, aktovka u ruci. Sa brežuljka pored, dug rafal. Doslovce je sasjekao gospodina u tamnom. Udarci metaka su ga podizali, sprječavali da padne. Kao da je plesao flamengo. Onda je pao. Na leđa. Dušu je ispustio lako.
Drugi rafal raznio vjetrobransko staklo na kombiju. Lovro je naglo ubacio u rikverc i nestao iz vidika mitraljescu. Obojica su posegli za karabinima na zadnjem sjedištu. Poput tigrova su iskočili i zalegli pokraj ceste. Uskoro su čuli škripu odlazećeg automobila. Pucnjave više nije bilo. Uzalud su se pozorno prikradali, napadač se povukao.
Pod zaštitom Milana sa karabinom, Lovro je prišao.Nesretnik je mirno ležao na sred ceste. Mrtav. Košuljom mu cvjetalo nekoliko crvenih karanfila. Blijed pogled, direkt na nebo. Pod miškom, neupotrijebljen, težak revolver. Aktovka se rastvorila, prepuna love. Pokupio je aktovku. Bojeći se zasjede, okrenuli su natrag. Vratili se do prvog raskrižja i skrenuli. Što dalje od poprišta!
 Vozili sporednim putovima. Ubrzo zašli u šumovit kraj. Daleko od ikakva naselja i glavnih cesta. Nadali se, i bez policijskih patrola.Na radiju su čuli vijest o mafijaškom obračunu . Navodno je nastradao narkoboss. Policija je blokirala čitavo područje. U potragu su uključeni i helikopteri.
 Prebrojali su lovu. Golema svota. Lovre se već vidio u velikom stanu. Milanu se čitav događaj nije baš svidio. Vidio je kako Lovri sijaju oči na novac. Bojao se tog pogleda.Odlučili su zakopati kovčeg. Svaki čas ih je mogla presresti patrola. Zakopavši, zakopali su i problem. S tom stvari oni više ni nemaju ništa.
 Nastavit će lov na divlje svinje. Sad, kad lova više nije bila medju njima, lakše se disalo.Lovro je zamjetio da mu se kum ušutio. O čemu li razmišlja. Čega li se boji. Vidljivo je bio zabrinut.
- Ništa ne brini , sve će biti ok.
- Ne brinem se ja. Brine policija.
- Pa nitko ništa ne zna , kako da nas povežu?
- Oni uvijek povežu, a kad nas povežu, neće samo uzet lovu, nego će nam natovariti i ubojstvo. Najbolje da vratimo lovu i sve prijavimo.
- Ti si lud! Ovol'ku lovu da im damo. Pa, to je naša lova. Ni mrtav. To je moj stan. Lako je tebi , ti imaš kuću. I kuću i ženu. A ja, ja prvog moram seliti.
Na ovo, 'i ženu', Milana je zahvatila čudna jeza. Sjetio se čudnih izbivanja svoje drage Viki. Čudnih sredjivanje. Svih onih tobož ogovaranja, njihova kuma. Sve mu je u tren bilo jasno. I ono dvosmileno poštarevo smješkanje. Sve, sve, sve.
Zalazili su sve dublje u šumu. Jedva da se još ta oputina tako mogla nazvati. Stigli su do kraja puteljka. Dalje se nije moglo. Pronašli su širinu i okrenuli terenca. Odlučili su se tu zaustaviti. Šutke su raspremali opremu za lov. Milan je pažljivo provjerio karabin. Divlje svinje su jako opasne.
Došli su do obližnje uzvisine. Raširio se pogled. Na drugoj strani, golemi travnjaci svud izrovani. Našli su se posred zemlje divljih svinja.Lovro se smiješio. Milan je i dalje bio zabrinut. Njegova Viki, njegov prijatelj, kum. Ne, ne može to prihvatiti.
Onda se prolomila jeziva skika. Zaledila se krv u srcu. Urlici svud oko njih. Desetak crnih tristokilaša jurišalo je k njima. Ružne ogromne kljove. Čekinjaste perjanice, ulijevale su strah. Dobro se osjecao divlji zadah. Smrad i roktanje. Pucali su s boka, bez ciljanja. Nekoliko krmadi je popadalo. Ostali su zastali, kao da su vijećali, a onda se uz roktanje okrenuli. Zavukli su se u šumarak.
 Sad su svinje promjenile taktiku . Svako malo bi po jedan krmak jurnuo k njima. Lovro i Milan bi odmah pripucali. Tad bi se svinja povukla u šumu. No, nestajalo je streljiva.Svega još nekoliko metaka. Pohitali su k vozilu. Tamo su imali dovoljno streljiva. Lovro je brže trčao. Milan je trčao natraške osmatrajuči svinje. Najprije će Milan štititi Lovru, a kad se dokopa streljiva on će osigurati Milanov uzmak.
 Lovro je već grabio kutiju streljiva kad je začuo dva hica. Više Milan nema streljiva. Napunio je karabin. Milan je trčao k'o vjetar. Bacio je puškuIza njega pet-šest dobro ugojenih veprova. U galopu. Siktali su.
Točno na vatrenoj crti, i Milan i progonitelji. Lovro je bio vrstan strijelac, bez teškoća je mogao pucati kumu oko glave. Nišanio je , zapravo gledao, kroz snajperski durbin. Začuo je Viki kako stenje.
 -Jebi me, jebiiii!
Ubadao je snažno. Kroz glavu mu je sijevnulo. Viki bi mogla naslijediti kuću. Viki je njegova. I kuća bi bila njegova. Ta, tko će znati. Lovačka greška!
-Jebi, me jebiii!
Iz durbina ga preklinjao Milanov pogled.
- Pucaj, kume pucaj!
Prvi vepar je bio na desetak metara.
- Pucaj!
Viki je sad ispuštala čudne zvuke. Muzla ga je. Kao rukom.
-Lovroooo, svršavaaam!
-Pucaj!
Opalio je. Na spoju obrva, na časak je ugledao svjetlo.. Onda je nešto crno pokuljalo. Tren kasnije u durbinu ga vise nije bilo. Pao je. Prvi vepar je zario debele kljove u Milanov trbuh. Bio je mrtav još na nogama.
Viki se u zadnji čas izmakla, okrenula. Po sisama je primila prvi rafal. Lovro je roktao ko vepar. S leđa je osjetio poznat smrad. Jednim ugrizom, regal vepar mu je odvalio pola utrobe. Stenjala je.
- Daj Lovro, daaaaj!
Iz njega je šikljalo.Još jedan par smrdljivih čeljusti mu se zaklopio preko lica. Odvratan smrad. Beskraj tame.
,,,

Sva ova ujdurma sa Papom mi sliči na golemu orgiju. Sadistički sladostrasnici (glume najvće vjernike) nekrofilistički snašaju s živim/mrtvim Pastirom, tempirajući orgazam na čas Očeve smrti.
Plejade samosažaljevajućih poluvjernika, sumnjivaca svih vrsta i nevjernika, liju krokodilske suze nad samim sobom i svojom jadnom sudbinom. U nemogućnosti sučeljenja sa vlastitom seksualnosti (smrti), vidjev u hropcu takva silna moćnika, bi im dokazana neumitnost i očaj vlastitog im kraja. Nad tom spoznajom , tiska se svjetina , da si kvazi plačom priskrbe mjesto u ionako nevjerujući zagrobni život.
 Zapravo, svi mrze Ivana , jer im to dokaza.
Jadno, pohlepno, sebično, ni životinje dostojno!Ah,,,

______________________________

 ,,,

Negdje početkom rata, u borbenom zanosu, kupim bombu. Pravu bombu. Sad i ja naoružan, ponosno je donesem kući. Gledam gdje bih je spremio. Nigdje mi se ne čini dovoljno sigurno. Djeca pretražuju svaki kutak kuće. Zaključat ću je! Ako je zaključam, šta će mi!? Zapravo ni ne trebam bombu. Što uraditi? Da je aktiviram? Nije sigurno. Možda baš tad netko naiđe. Kako se uopće rukuje bombom?Možda su proizvodjači (Srbi), znajući da će na naše tržište, namjerno ugradili trenutni upaljač, da ubije onog tko je pokuša aktivirati. A, jesam bobmaš,,,Prespavam. Ujutro, još gore. Konačno! !!!!! Otići ću u grad, naći nekog 'šarenog'. Pun je grad branitelja. Oni će valjda znati šta će s njom. Nedjelja oko podne. Sjednem u auto, bomba na suvozačevo sjedalo. Vozim prilaznim putem prema magistrali. Na ulazu u magistralu, policajac okrenut meni leđima. Sklonim bombu u džep. Udjem na magistralu neopaženo. Kad sam već odmakao, vidim u retrovizoru, policajac mi nešto panično maše. E nećeš me zajebat, mislim se, 'nisam te vidio'.Vozim. Magistrala prazna. Nigdje nikog, ni u jednom pravcu. Sam na cesti. Na svakom sporednom puteljku, policajac. Ne kužim ništa. Stižem na veliko raskrižje u Solinu. Mnogo policajaca. Mašu mi, da ubrzam vožnju, da što prije napustim križanje. Prolazim, nezaustavljano. Dolazim u Split. U najbližem kafiću nalazim 'šarenog'. - Kupio sam jednu bombu, meni ne treba, Vi ćete je bolje upotrijebiti.Kako ne, on zna kako se rukuje.Nakon pića, krenem kući. Sretno se ćutim, ta , rotosiljao sam se bede. U autu upalim radio. Vijesti. - Predsjednik, dr Franjo Tudjman upravo je došao u Sinj. Nazočit će završnim svečanostima tradicionalne Sinjske Alke. Putem, od zračne luke Kaštela, preko Solina do Sinja, razdragani hrvatski puk pozdravio je svoga predsjednika. Oblio me hladan znoj.

Susret je u Velikoj Gorici, kod nje doma. Porodica joj na moru. Dolazim kasno navečer. Ona me čeka na vratima. Po protokolu, sa čašom vina. Izašao sam iz auta. Uvukao trbuh, napuhao se. Cmoknuli se. Predao sam joj fikus i porno kazete.
Mrka kapa!
- Nije to to!Nisam odgovorao, a šta i reći. Jebiga, rizični su blindovi. Zatražio sam čašu.
- Da uđem?
- Nećemo ulaziti!
- Ništa! Idem za Split. Bok!
- Bok!
Prespavao sam u nekom hotelu. Ustao rano. Negdje oko Karlovca, zove ona.
- Hej!-
Šta je,
šta te muči?
- Savjest.-
Ajd', plači!
- Bila sam kuja sinoć. Ne znam šta mi bi...
- Ajd', ajd'...
- Krivo mi je, ja bi došla?
- Di bi došla?
- K tebi!
- Pa, dođi!
- Samo da spakiram stvari.
- Čekam te u Splitu.
Vozimo tako, u koloni, sa razmakom od stotinjak kilometara. Ne želim je sačekat. Ako se trebamo opet posvađat, nek' to bude u Splitu.Cijelu vožnju pričamo mobitelima. Ona želi da se sretnemo na plaži. Dovezao sam direkt na plažu, kupao se dok nije stigla.
Značajno smo se smijuljili jedno drugom. Kupio sam joj grožđe. Ritualno je jela bobice. Svaku bi zavrtila jezikom na usnama. Gledao sam je u oči.
- Znaš li šta mi se mota po glavi?
- Znam, želiš li da odmah odem u Zagreb?
Shvatio sam. Teška žena.Otišli kod mene. Sredili se. Na večeru ćemo u Trogir. Odbila moje auto. Boji se iznude sexa, ostavljanjem u pustari. Ok, ići ćemo njenim. Restoran, brod usidren u luci. Ful romantika. Dvije butelje. Ona oteže sa odlaskom. Ponoć. Krenuli smo.
Na nesreću, na izlazu iz Trogira, disko F1, golema gužva ispred. Nastupa Kolonija. Želi svratiti, da odgodi jeb. Uđemo, pet tisuća ljudi se tiska jedno po drugom. Probijemo se do šanka. Malo pijuckamo vino, malo se gegamo. Vidim, postaje neupotrebljiva. Odlučim da je krajnji čas za uzmak. Probijam se prvi, krčim put, ona iza mene. Okrenem se, nema je! Nema je nigdje! Pretražim sve. Nema je! Bojim se da tako pijana ne sjedne za volan. Odem do njenog auta, sjednem na parking, naslonim se na šoferova vrata. Zaspim.
Sunce granulo. Policajac me vuče za ruku i traži dokumente. Pogledam pred disko. Igra mečka! Hitna pomoć, policija i nešto radoznalaca. Dodjem i ja . Moja draga leži u parkiću, u cvijeću, mrtva.Mrtva pijana. Kad ju je liječnik preslušao, izjavio je da je samo pijana i nije nadležan za nju. Policajac je to javio toki-vokijem zapovjedniku.
- Ne dovodi mi je nikako ovamo, izderao se zapovjednik.
- Ali, doktor se proglasio nenadležnim...
- Proglasi se i ti!
Pristupim, mirnim, odmjerenim glasom, prikrivajući pijanstvo:
- Ja sam nadležan!
Policajac je radosno saopćio zapovjedniku rješenje. Složio se, naravno.Plavom rotacijom policija je vozila ispred nas. Sve do moje kuće. Čak su mi pomogli smjestit je u krevet.Došla k sebi kasno popodne. Imala je strašne bolove. Dao sam joj sve medikamente koje sam imao.
 Nježno sam je milovao, približavajući se vrućim zonama. Bila je totalno nezainteresirana. Prebacio sam je preko naslona fotelje. Smandrljao gaćice. Konektirao se. Znam, znam, nije to bila želja. Bila je osveta. Jebo sam je, za kaznu. Nemilosrdno. Onda mi je došlo. I njoj. Nikad nisam čuo takve uzdahe žene koja svršava. Pa, ona riga! Povraća! Jedan ubod, jedan gejzir. Nisam se dao zbuniti. Svršio sam kad i ona. Pogledala me sretno, sa zahvalnošću.
- Sad sam puno bolje!
Poljubio sam je. Nije me smetao kisel okus. Umio sam je. Zaspala na mom ramenu. Ujutro, prazan krevet. Nema ni auta. Odvezla se tiho. Nazvala me, negdje ispred Karlovca.
- Znaš, bila sam kuja prema tebi!
,,,

 Konac 60ih. Dalmatinska Zagora. Ljuti krš. Ljeto. Upeklo. Na suncu ključaju moždani.  Dječačić, nekih 9 il' 10 godina. Susjeda (vršnjakinja) i ja tjeramo  janjce sa ispaše doma. Na oputini, knjiga. U čitavom selu jedva da je itko pismen. Al' u toj vukojebini, knjiga. Sjajne korice, zlatotisak. Prigrabim je, k'o ratni plijen. Višnja je protestirala, no, ja sam je prvi ugledao. Po dječjem zakoniku to me je imenovalo legitimnim vlasnikom.
Na koricama je pisalo DECAMERON. Kakve li se tajne kriju u njoj. Pravilo je bilo da ja moram na popodnevno spavanje. Ponio sam knjigu u krevet i legao  proučavati blago. I bilo je blago. Za mene do tad neotkriveno. Puna čudesno zanimljivih priča. Prva, sto sam počeo čitati zvala se, "Pustinjak iz teabide". Nekakav pustinjak se samozatočio u pustinju da okaje grijehe. Ne sjećam se više kakvi su točno grijesi bili. Dolazila  mlada sugrađanka i donosila  vodu i hranu. Pita ona njega u jednom trenu, sta mu je to među nogama.
- E, to je vrag, moje prokletstvo.
- Mora da si puno griješio? Zasto ja nemam vraga, jesam li zato dobra?
- Ne, ti imaš pakao.
- Pa zašto služi vrag, a zašto pakao?
- Pakao služi da se u njega zatvori vraga.
- Misliš, da tvoj vrag može u ovaj moj mali pakao? hm,,,
- Može, može,,,
- Nisam sigurna, hoće li me boljeti ?
- Nemaj straha, mila!
I tako su oni utjerivali vraga u pakao. Omililo se i djevojci. Više ju nije trebao nagovarati. Učestali njeni dolasci.
U tim godinama sam i ja istraživao  vraga. Na tu priču se moj vražić jako razgoropadio. Nesreća, nije bilo pakla.
Popdne, kad je palo sunce, Višnja i ja opet gonimo janjce na ispašu. Ponesem Knjigu. Čitamo skupa. Namjerno odaberem tu priču, paklenu. I ona se sva zajapurila.
- Jel, a kako izgleda tvoj vrag?
- Zeliš ga vidjeti?
- Aha. Aj mi ga pokaži!
- Hoću, ako ćeš  i ti meni pokazati svoj pakao.
 Ne, ona ne bi. Čitali smo dalje. Kad smo došli od utjerivanja vraga u pakao, obrazi su joj gorjeli. Hajd' hoće, pokazat će mi, al' da nikad nikom ne pričam. Naravno da neću, ta, diskretniji sam od Isusova magarca,,,
Pokažemo se mi. Vragu iskočili rogovi. Vidi se, sav je  bijesan.
- Najbolje da ga utjeramo u pakao! Vidiš, i ovi u knjizi su tako.
- Hm, ne bi ja.
- Pa i ova djevojka je mogla, i bilo im je dobro.
Prinosim ga  paklu.  Nije se nešto snažno odupirala. Prisloniim ga na paklena vrata.  Nekako mi se čini da je glavica ipak potonula. Ne ide dalje. Pakao uopće nije loš! Više mi liči na raj.
- Višnjaaaaaaa, a šta radite, bogu vam vašeg!  
Njena majka! U zao čas. Ja navučem ono jada  od kratkih hlačica  i stanem bježati. Nju majka nalema. Taman je bilo doba da se vratimo kući. Njena majka k mom ocu. Ljuta. Znao sam da sam najebao. Nisam smio ocu na oči, bar dok ne prodje prvi bijes. Iz kuće se čula čudna vriska. Nešto slično sam znao čuti oca i majku više puta. Nakon nekog vremena, izlazi Višnjina majka. Sva rasčupana, crvena u licu, popravlja kotulu i traveršu. Odlazeći je mrmljala: " Kakav sin, takav otac".
,,,
 

   Apače. Nedužno mjestšce u blizini Ptuja. Vojni poligon JLA. Svearmijsko finale u streljaštvu. Poluautomatska puška, 200metara, kružna meta.  Trostav, 60 metaka. Dosadašnji rekorder i višegodišnji pobjednik, odličan strijelac, kapetan Savić, do mene. Ja sam vojnik. Zapravo čitava borba se vodi izmedju nas dvojice. Ostali su autsajderi. Nervoza maksimalna. Pobjedniku pripada, dva mjeseca nagradnog odsustva, nastup na Prvenstvu Evrope i  primanje kod Maršala (ovo s Maršalom je upitno, u bolnici je). Moram pobijediti! Savić je realno bolji . Njegov rekord je 523 kurga.  Na dotadašnjim natjecanjima, moj maksimum, 520 krugova. No, imam ja 'zlatni metak'. Zlatni metak za kapetana i elitu!
Natjecatelja je mnogo. Jedan do drugoga. Čahure lete. Mješaju se. Nitko ih prebrojati ne može. Pogotovo je teško utvrditi, tko je koju ispalio. U pogodnom trenu, ispalim u kapetanovu metu jednu "trojku". Pravila su jasna, tko ima više metaka u meti, odbija mu se najbolji pogodak.
Zbrajaju se krugovi: Vojnik DK-516 krugova . Kapetan Savić-524, ali iz 61 metaka. Pobjednik sam! Vrištim. Vrišti i Savić. On i urla. Unosi mi se u lice. Prijeti, drhte mu ruke. - Sabotaža, prevara, izdaja!- Druže kapetane, ja sam častan vojnik i častan sportaš!
Prilazi sudac, pukovnik, vrti glavom. Nije moguće da netko zaduži 61 metak. Dobivali smo po dva okvira sa 10 metaka po svakom stavu. Jasno je,  da kapetana tuku mračne sile. Ja sam direktno zainteresiran. Sva sumnja je na meni. No, kako rekoh, ja sam častan strijelac. Kapetan sav zapjenio. Istupim džentlemenski (ja sam častan):-Predlažem, da gađamo ponovo nas dvojica! Nije bilo mudrijeg rješenja za suca.Na ponovljenom, kapetan nervozan. Brza. Ljut. Ispod 500 . Pobijedio sam lako, 518 krugova.Ovacije. Lovorike. Slava. Poslan sam.
Dva mjeseca odsustva! Prvenstvo Evrpe! Jebo Maršala!  Došlo Prvenstvo Evrope. U okolici Ljubljane. Dovezemo se iz Ptuja, major za sport, on je  vođa puta i ja. Dođemo  na strelište. Rano je, oko 8 sati. Prijavimo se. Otvoreno je prvenstvo. Puca se čitav dan. Elita puca u 15 sati. Sjednemo u kantinu. Šta ćemo? Po jednu ljutu. Pa još jednom. Dosada. Vrijeme, ko da stoji. Ajd', još ćemo po jednu.  Dugo je do tri popodne.
Konačno! Vatrena linija. Elita Evrope. DK je elita! Prvo, klečeći stav. Mnoštvo meta. Moja je 27. s desna. Kleknem. Meni je upitno klečati i na obje noge, a kamoli na jednoj, a drugom stopalom na zemlji. Ljuljam se. Pijan sam. Ne mogu izbrojati mete da lociram moju. Kol'ko li ih je, bože moj! Sad mi je i muka. Sa svih strana zaglušujuća pucnjava. Smrad baruta. Definitivno mi se povraća. Počnem rigat. Ispred sebe, po puški. Skljokam se. Neke snažne ruke su mi otele pušku. Još dva para, još snažnijih ruku, diglo me  i odnijelo. Vojna bolnica Moste. Ispiranje želuca. Netko 'odozgo' je zataškao stvar. Dijagnoza, trovanje hranom! Čudno, dva mjeseca nagradnog odsustva, nikad nisam dobio. Neobjašnjivo.
Good bye, streljačka elito!,,,

   Kuća je na kosom terenu, pri kraju polja. Graditi kuću na obradljivom zemljuštu bi bio grijeh. Ispod kuće se se pružala strma padina. Sve do oranica. Na Kosini je bilo mnogo stabala. Krušaka, jabuka, oraha, murvi, šljiva. Bogme i poneki hrast i brijest.
Poviše kuće, gdje smo stanovali, nalazila se pojata. U njoj smo držali zimnicu za stoku, sijeno i slamu. Moj zadatak je bio, sjeckati sijeno i miješati ga sa slamom. Svaki dan nahraniti kravu, konja i magarca.
U pojati odnedvano imamo nove stanare. Maca se okotila. U slami svila gnijezdo. Četri mala mačića. Još nisu progledali. Majka ih je grijala i dojila. Nije se ljutila kad bih ih nježno promatrao. Jednom sam ih primo. Oni su malenom njuškicom gurkali, slijepo ticali, da pronadju sisu u mojim rukama. Svaki dan bi se družili, kad bih spravljao piću (spomenuti miks slame i sijena).
Napadao golem snijeg. Dan za danom, novi na stari. Metar. Na suncu se malo otopi, noću stegne, betonira. Iz kuće se ne može. Nikud. Sve je klizavo. Pogotovo na kosini. Zabrinuto sam promatrao pojatu. Šta li se dešava sa mačkom i mačićima? Jesu li gladni? Svakako da jesu. Ta, samo im ja donosim hranu.
Znao sam. Moram im dostaviti hranu. Moram. Kako? Roditeljima ne smijem ništa reći. Odbili bi me pustiti, verati se uz uzbrdicu, po golemom ledu. Napravit ću kandže.Dvije drvene letvice, nazabijao po nekoliko eksera.Uzeo litru mlijeka, u torbicu, oko vrata. U ruke drveno-čelične kandže. Korak po korak. Udarac letvicom o led, druga ruka. Otpustim prvu ruku, ponovo, udarac u led, povuci tijelo, ponovo. Puzeći, vukući se rukama, izvukao sam se na plato ispred pojate.
 Iz nje je dopiralo tužno mjaukanje . Kad sma došao bliže, čuo sam i cijukanje mačića. Bili su živi. Napunio sam praznu konzervu od sardine mlijekom. Maca je žurila. Kad je ispraznila limenku, napunio sam ponovo. Valjda će snijeg uskoro okopnjeti.
Trebalo je nazad. Ako otkriju da me nema, zabrinut će se roditelji.Prvo sam zabio jednu letvicu u led, pustio noge niz nizbrdicu, držeci se za tu letvicu, drugom rukokm sam pokušao zabiti drugu letvicu na nižoj razini.
Prva letvica je popustila.Pojurio sam. Velika nizbrdica. Brzina je rasla. Idem ko raketa. Ovo je super. Jo, da me dečki vide. Pored mene stabla proliječu. Nestaju. Promislio sam, što ako udarim u neko drvo. Pokušao sma kočiti drugom letvicom. Začas mi ju je oteo led. Zaustavio sam se u polju. Ni jedno stablo nisam zakačio.
Bio je mudar moje dida, kad je sve to sadio u drvored, po špagu. Ustao sam , protrljao guzu, osvrnuo se. Otac je stajao na vratima i sve promatrao. Mahao sam mu, da se ne brine, da sam dobro. Tek sad sam se pravo preplašio. Istući će me.
 Tata je imao specijalne opanke. Okolnim putem je došao do mene i donio me kući. Nije me tukao. Kad je saznao, zašto sam išao u pojatu, samo je prokometirao: "Sine, ne vrijedi maca toliko, da bi zbog nje glavu riskirao" ,,,

Zdravo Štef, DK je!
Zdravo, DK, pa de si ti, kak je kod tebe dole?
Ide, može i gore, kako si ti, kako agencija?
Onak, jebe me šećer.
Jebiga Štef, pripazi na ugljične hidrate.
Sad sam maznul dva piletaL
Piletina je ok , nemoj kruh,
Ma i kilo kruha, i pola gajbe žuje,,,
Jebote, pa tko će me snabdijevati uskipjelim kokama ako mi rikneš.
E, imam nekaj za tebe, DK.
Davaj!
Imam tu jedna bračni par, ne mogu imat djece, navodno je muž u kurcu. Ona hoće rodit. Po svemu kaj traže, odgovaraš samo ti.
Štef, ne jebi, znam da šteliš, al' lipo je čut.
Ma daju i soma ojra, tu me buš pripazil, znaš kak su grdi računi ,,,
Ok Štef, lova nije problem. Šta zahtijevaju.
Ono, crn, visok, snažan, pametan. I dama bi  nešto za njenu dušu , malo deblji, jel', ovo ne smije muž znati. I da , DK, mogao sam ovo i Zdravku dat.
Kužim stari moj, kužim , dobit ćeš lovu. A ona, jel' čemu?
Komad! Komadina, 24 godine, plavuša, kipuća petica, guza, noga,
Ljubim te Štef, daj im moj broj!
Za pola sata, cvrkutav glasić, mazno. Da, poslat će sliku. Soma ću dobit kod njih. Trebam biti sedam dana, dok traje ovulacija. Muž će  negdje ispariti.
Život je lijep!
Pa koji je tebi kurac, DK? Jes' ti gladan pičke, jes' ti gladan kruha? Šta če ti ta lova? Tvoje dijete da raste tamo negdje, bez oca!  ????!!!   Mislim se. Sve manje mi se sviđa projekt.
Ne! Neću! Definitivno neću!
Došlo doba da se pravi tuđu djecu. Zove ona. Preksutra bih trebao biti kod nje. Sve su pripremili.
Gospođo, ja sam se predomislio!
 Kako predomislio, :( ok, dobit ćeš dvije tisuće eura.
Gospođo, nije stvar u lovi, psiha. Njen odgovor nije za vaše fine uši. Klik.
 
Prošlo mjesec dana, neka stranka želi razgovor o poslu.
Hotel Split. Lipa, ko Majdakova Biba. Vila. Sise prkose kurcu.
 Iz Zagreba je. Otvara predstavništvo  u Splitu. Nije još sredila papire. Naravno, ja mogu sve poslove obaviti. Baš sve. Pređemo u njenu sobu.
Ona voli bez gume. I ja.
Vitka jedrilica na pučini. Oluja. More ječi. Propinje se. Golemi valovi  prekrivaju pramac. Potpuno nestaje u moru, da bi sekund' kasnije izronio. Sa boka na bok. A onda opet, potop. Gospe moja! U zadnji tren izvukoh sidro. Po krmi, bijela pjena.
Neeeeeeeee!Shvatio sam. Bila  je Ona. Ostali smo sedam dana. Pristala je na gumu. Mužu će reći, bedlak,,,