Najbolje godine ovog života mog, sjajne i rđave

 
Hej, sada znam gde sam grešio
i gde sam, na žalost, bio gad,
a gde, na žalost, ne.
 
I da znaš, sve sam rebuse rešio,
ali ipak se ponekad
još zaletim na vetrenjače.
 
I vidiš već sam tu, na pola puta, sad mi trebaš ti,
budi vodič moj kroz mutne predele...

 
Kiša pada, priroda je čista
nešto živo mrda se kroz travu
iz skrovišta izmilila glista
pa iz trave pomolila glavu
 
Od ljubavi živahna je ona
jer je glista romantično biće.
Hrabro traži slobodnog glistona
Da sa njime napravi glistiće
 
da hodnike svud po zemlji buše
da zajedno obrazuju mlade
da zajedno strahuju od suše
da se vole do kraja balade...
 
Dugo glista tražila glistona
Kiša stala, priroda se prlja.
Dejstvom jednog neopreznog đona
Nesta gliste... osta samo mrlja  :-(((

 
Lunjo, sad ću ti reći i više nikom i više nikad:
svako je od nas ponekom sličan al' ti si unikat.
Pročitaš blog, od slova do slova.
Prećutiš to, k'o pametna sova...
 
Zlobnice graknu, al da te taknu ne smeju nikad...
Baš duplikati prvi će znati 'ko je unikat...
Kad nasrne svet... Ti obraz okreni...
Bog dotakne cvet što nikne u seni...

 
Snio sam, onda, krevet, sav u čipkama...
Obesnu igru vatre... Sklopljene šalukatre...
Na uzglavlju... Ruža u intarziji...
Pod kojom smo se mazili...
 
Ušli smo u sobu... ugasila si svjetlo... prišao sam ti lagano... uhvatila si me za ruke i stavila ih na svoje bokove... Osjetila si me, kao nekad... ali ovaj puta sam stvarno bio tu...Poljubio sam te u rame, polako, nježno ... milovao sam te po bokovima i stomaku... Osjetio sam kako si uzbuđena... uzbuđen sam bio i ja... Bila si mokra...vruća... nježna...
 
Jedina moja mila... Što si me budila?
Bio sam tako blizu naličja vremena...
Taji se jedno drvo u mojim grudima...
Gde li će nesto nići iz toga semena... da znam?
 
 
*****
 
 
Bio je to jedan divan san...

 
A putovao sam negdje daleko... kroz neke šume, pored nekih potoka... pored polja ..... Vidio sam kako krovovi kuća, kako sjenke brda, kako tornjevi crkava promiču i shvatio sam da se vraćam... Nisam znao kako, ali znao sam zašto... I u Velikoj, tu nadomak Požege, zaustavio me jedan bjesni policajac i pita: gdje ćeš ti? Idem posjetiti jednu djevojku, iako ... iako neznam dali ona to želi... Javih joj da sam tu, da nas dijeli samo desetak minuta... A puno vremena je prošlo... možda je već i zaboravila na mene... ali idem... Jer pomislih ''možda se lutkica malo odljutila, možda je nekako naslutila kakva se drama odvija pod mojom jaknom'' ...
 
I vidjeli smo se... Onaj sjaj u očima...onaj topli stisak ruke... one tople riječi koje je izgovorila... ostat će mi zauvijek zabilježeno tu negdje... pod mojom jaknom...

 
Još sam bio sasvim mlad
neke barske tice sam lovio tad
kad je došla da se kupa lepa protina kći...
 
Nije znala gde sam ja
da je gledam, krišom, kroz trsku i šaš...
Preko reke noć je pala... Kao plašt...
 
Mesec tinja nad vrbakom...
Srebri nebo zveda roj...
I kapi vode, kao biseri...
Koji blistaju svud po njoj...
 
Čudnom pesmom zvoni drum...
Te su zime i svatovi došli po nju...
Izdaleka... Neki svet... Za mene tuđ...
 
Da se ženim? Imam kad...
ja sam, eto, ostao momak do sad
Nikad više nisam sreo lepu protinu kći...
 
Jedan život... Miran... Tih...
Nekad bacim kladu il' napišem blog...
Stvari teku... Ja se držim samo tog...
 
I ljubim dobre... Ljubim lake...
Neke prave, a neke ne...
I sve su vile... Sve su kraljice...
I sve su nevažne naspram nje...

 
Oseka sreće, a tuge plima.
Šiba me nebo bičem oluje,
al' još se ne dam i još me ima.
 
Možda će žena svilenog bedra,
koja me zove i pruža ruke,
uliti vetar u moja jedra,
do nove žene do nove luke.

 
U snove mi bosa bane...
Pripretim joj da zastane
Dal' je u snu moja ili njegova?
 
Sejem svet kroz sitno sito...
Tražim nešto naročito
Pokajnika i begunca...
Nekog s one strane sunca

 
Gle, izlazi sunce
i prolazi brod
daljine ga zovu
i beskrajni svod
 
Kraj mora smo sami ti i ja
hladno nam nije
al' ipak kad vidim svijeta dva
ja zadrhtim sav
 
Kraj mora smo sami ja i ti
sunce nas grije
pred nama su sretni sati svi
k'o djeca smo mi
 
Gle izlazi sunce
i budi se grad
u očima jutro
svoj ostavlja trag
 
Gle, izlazi sunce
čuj valove te
još jednom bih htio
da zagrlim sve.
 
Gle, izlazi sunce
k'o utjeha, spas
mi bit ćemo jedno
kad obasja nas
 
Gle, izlazi sunce
i počinje dan
još uvijek me voliš
po svemu to znam...

 
Dal' se bar ponekad seti?
Plašim se da ne...
Prosto... Ko u opereti... Sklopilo se sve:
Violinist, tužni pajac, lepa žena i tokajac,
A kulise... Zavejani grad...
 
Vodila me kud je htela, Dobar sam ja gost
Verešmarti, Citadela, i Lančani most
Zavejani Trg Heroja... gde poželeh da je moja,
I da uvek bude kao tad.
 
Zvonio je cimbal neku tužnu staru stvar
Molila me da joj pišem jednom bar
Zateklo je jutro snežno same zvezde dve
Ljubila me nežno, k'o nijedna pre.
 

 
Ništa lakše nego sebe slagati...
Ništa lakše neg' se nasmrt opiti...
Ništa teže nego zalud tragati...
Od sto drugih nju sam hteo sklopiti...
 
Srce čupka, al misao okleva...
Čeka da se stvari same dese...
Tuga lepše zvuči kad se otpeva...
Pesma sve podnese...
 
Polagano, Šanji-bači...
Ti si znao šta mi znači...
Ko da heklaš paučinu vrhom gudala...
Kad pred crkvom baci buket
Neka padne, kao uklet...
Neka bude zadnja što se udala...

 
Ona je volela blues,
njen kralj zvao se Peter Green.
A ja, sasvim slučajno tu...
Za taj film neko levi, sasvim...
 
U njenoj sobi, mala riznica greha,
kao duga, preko besmisla most...
Puno knjiga nekog prebeglog Čeha,
i sportska štampa, ako naiđe gost...
 
Uglavnom prođe sve,
ali ostane blues.
Boje se razliju
kad ga čujem na radiju...
 
Ubija metronom...
Šta taj sat radi tu?
Jedan i nula-pet...
Neko misli na nju.
 
Negde u meni je kvar,
i mrak sto me gricka k'o miš...
I sav sam kao ona staklena stvar
u kojoj veje kada je pomeriš.
 
Ona je volela blues, o-je,
lucidni Peter Green...
A ja, ja sam voleo nju...
A blues... šta blues...?
 
Nemam ništa sa tim...

 
Pravim se da nevidim
tvoje mlade godine
hajde što se sramiš
sjedi kraj mene...
 
Ponoć već je prošla
među nama sve se slaže.
Mogli bismo dušo moja
otići do plaže.
 
Neću znati tvoje ime
odakle si i što radiš
želim samo tvoje tjelo
sve do jutra da me maziš
 
Što će biti među nama
znat će samo mjesec, more
i ne želim ići kući
ostani do zore...

 
Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje uz moje vene puže stud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme uvek uzme svoje... I ne znam što bi nas poštedelo?
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije vredelo...

 
Di je to drvo raslo, spram kojih vetrova?
Dal' je pod njime neko za nekim žalio?
Što ga je grom obišo, mati ga Petrova?
Ko je u šake pljuno, pa ga strovalio?
 
Jedina moja mila... Što si me budila?
Bio sam tako blizu naličja vremena...
Taji se jedno drvo u mojim grudima...
Gde li će nesto nići iz toga semena... da znam?