APOKALIPSA-RAGNAROK-SMAK

- kaj piješ?
- vinE.
- kaj?
- vinU, zakaj?
- kaj si glup? kae se pijem vino a ne vine ili vinu.
- a zakaj ti kaeš pijem pivu?
- zato kaj se tak veli.
pas mater purgersku. A na bocama lijepo piše srednji rod. pivo i vino. I onda kad se čovjek hoće uklopit u te njihove nebulozne običaje, oni to ne razumiju.
Stvarno a zašto ne kažu pijem vine. Vino, dolazi od vinove loze. Dakle biljka ženskog roda. A hmelj nije ženskog roda.
Al ne. Njima su i pivo i vino ženskog roda. Njima je sve ženskog roda.
Uvijek sam govorio da su purgeri pičke.
 

Opet baljezgate gluposti.
Te muškarci ovo, te žene ono. Te jednakosti među spolovima te štatijaznam
Baš me zanima što su o jednakosti spolova mislile žene, nakon što je posada na Titanicu rekla: Žene i djeca!
 
Jebem vam mater licemjernu

Bilo je tu hrpa čudnih situacija. Bio je rat.
Kad bi odradili smjenu, išli bi minirat kuće. Paradoks je bio taj, što smo upravo mi bili vod koji je lovio minere kuća. Uglavnom su te kuće koje smo rušili, u ključnom trenutku bile prazne. Uglavnom.
I ne sjećam se točno što i kako se zbilo, ali sam došao sebi u pincgaueru koji me vozio u zatvor. Nije to bio klasični zatvor, ono rešetke i klupa i deka...to je bila neka šupa s drvenim vratima. U nekom selu pored Vinkovaca.
Uzeli su mi oružje, opasač i pertle. Ušao sam u šupu i srušio se na neku smrdljivu vreću za spavanje. Vani je padao snijeg i bilo je užasno hladno...
Kad su mi se oči prvikle na mrak, spazio sam neku spodobu i čuo tup tup tup. Ispostavilo se da je spodoba HOS-ovac. Sjedio je također bez pertli i opasača. Al je u rukama ima sjekiricu. Cijepao je drva za neku pećicu koju smo imali u šupi. Nemoš brale imat pertle u ćeliji, al sjekira...e to je nešto sasvim drugo.
Stražari naime nisu smjeli dopustit da im se zarobljenici objese. A bogami ni da umru od hladnoće. Elem dali su nam sjekiru.
Ujutro su se čuli neki glasovi. Netko je rekao dovedite ga. Doveli su me. Neki je brko rekao: Pa koji ste ga kurac zarobljavali, šta ga niste odma streljali...
Zaledio sam se. Neki mi se tip obrati na francuskom. nešto nja nja ...kurca nisam razumio.
Kad sam prozborio da zaš mi se ovaj obraća na francuskom, svi su se zbunili. "Koji je ovo kurac?2 upita opet brko. Nikom ništa nije bilo jasno. Meni najmanje. U glavi mi se rojilo bezbroj pitanja. Što sam napravio sinoć? Gdje su moji? Zašto sam u zatvoru? Zašto me ovi hoće streljat? Zašto me ovaj ispituje na francuskom?
Napokon, shvatili su da je riječ o zabuni. Frajer kojeg su trebali streljat je neka francuska budala koji je prešao nama, a bio je s čejenima. Kad je brko shvatio da sam nevin, naredio je da me puste.
Iskobeljao sam se iz sela i nekako se dokopao Vinkovaca. Grad se tresao od grmljavine. Ulice su bile puste. NAbasao sam na zastavu 128 s žutom pločom i velikim L na krovu. Nekakva autoškola. Auto je bio otključan. Sjeo sam, slomio volan, istrgao žice, stisnuo kvačilo, spojio smeđu i plavu i brm-brm-brrrrrrrm
Krenuo sam na sjever. Na izlazu iz Vinkovaca, kod pruge, stao sam se popišat. Iz Ivankova dolazio je konvoj vojnih kamiona. Stali su pored mene. Svi su imali nove i čiste uniforme. Naravno da su bili purgeri. Naravno da su se izgubili.
Svoj su strah prikrivali smijehom. Ne znam čemu su se smijali. Valjda meni.
- Instruktore, kud se ide za Vinkovce?
- Nisam ja instruktor. Ja sam kandidat.
-A gdje ti je instruktor?
- Upravo su ga ubili.
- A gdje?
- Tamo.
- A gdje su Vinkovci?
- Isto tamo.
Vratio sam se među svoje. Nisu ni skužili da me nije bilo dan i pol. Pojeo sam grah, popio 4 piva, kupio pljuge, i ponovo otišao u nešto što se zvalo patrola. 

Ne pijem tursku kavu. Ni neskafe ni ništa. Pijem samo espresso.
Al imam staklenku s mljevenom kavom kod kuće. Ne za "ak mi dođu gosti" neg zato što su mi jednom neki gosti donijeli dvajs deka kave i tak ja sad to imam...
a imam i curu. Ne znam točno kakvu ona kavu pije, al siguran sam u jedno. Njoj je kava višenamjenski proizvod. Naime ona s vremena na vrijeme, iz nekog nutricionističkog, esteskog, uglavnom nemam pojma kojeg razloga, uzme nešto od te kave u šake i onda se kao sumanuta trlja s tim po faci. Majke mi!
Al kad sam to opazio, pravio sam se da nisam škorian. Kao cool, stara, sve je u redu, sam se ti trljaj s kavom, to je super, znam tu foru, i ja to nekad radim i tak dalje...
Jutros kad sam išo čelikom strugat lice pred ogledalom, skužim tu staklenku, smještenu između štapića za uho i nekih njenih 18 vrsta kojekakvih kremica koje tamo opstruiraju moj, ionako uzak prostor pred ogledalom...
iznerviran ali zaljubljen rekoh:
- čuj duško, šta misliš o tome da preseliš svoju četkicu za zube tamo u kuhinju među brašno, sol, šećer i tijesto?
uopće joj nije bilo neugodno. Boli ju pička što ne razlikuje prehranu od kemije. Samo se prebacila s lijevog dupeta na desno i nastavila spavat. Faca joj je sva prošarana ožiljcima od noćašnje borbe s jastukom.
Kontam si, ah bolje da šutim...jer moglo bi joj past napamet da si naprimjer prije spavanja istrese malo kave na jastuk, tako da si tretira facu za vrijeme sna.
Otišao sam na posao s mišlju da ću je ispizdit kad se vratim. A ona kao da me je čula, te mi je rekla da danas oće ćevape za ručak. Uopće me se ne boji.
Ja to ne razumijem.

Jedino je Isus imo originalan piercing.
Svi vi ostali ste za kurac

Ponovo sam prestao prestat pit.
Volim svoje poroke. Poroke je lako voljet. Moji su poroci sasvim obični. Većina ljudi koje znam imaju iste ili slične. Poroci su toliko rasprostranjena i sveobuhvatna pojava, da se neki od njih, zapravo više ne tumače kao poroci, nego kao općepoznata, više ili manje prihvatljiva navika.
Neki Marokanac me je zvao na rođendan. Otišao sam, potpuno nespreman na kulturološke razlike. Naime, na tulumu je vladao potpuni deficit bilo kakvog alkohola. Ni jedne jebene limenke, ni kapi žeste...al zato je bilo hašiša ko u...štajaznam ko u Maroku.
I musavci su to dimili i dimili. Nakon drugog ili trećeg jointa, moje je kršćansko tijelo otkazalo poslušnost mom globalno susretljivom mozgu. A oni su i dalje pušili i pušili...cijelu noć. Nakon što sam ispovraćao dušu i ustabilio ravnotežu, samo sam sjedio i tupo buljio pred sebe. Nije mi bilo jasno kako oni to  mogu podnijet u takvim enormnim količinama. Kao i svi musavci, i ovi su bili vrlo macho nastrojeni, tako da sam bio odličan predmet zajebancije.
Uskoro sam shvatio da je stvar u genima. Njihovi su djedovi pušili hašiš za doručak. A moj djed je za doručak strusio 2 deca rakije. To se, nedugo zatim potvrdilo. Nakon što sam dotičnog Hasana i još dvojicu, poslije nogoša pozvao na pivo. Iako musavci, Marokanci rođeni na zapadu, tu i tamo popiju pivo u nekim posebnim prilikama.
Nakon tri piva, njih su trojica izgledala kao telad oboljela od kravljeg ludila. Lagano im se pjenila slinava gubica, očima su kolutali po prostoriji tražeći smisao, ili bar neku statičnu točku, a noge su im bile ko u paraplegičara.
E drkam vam na leđa muslimanska. Šta je sad pičke plačipičkarske?
Uh, oh, hik, štuc, bljuv, pljuc je bilo sve štu su tri musavca uspjeli fonteski sastavit.
Ja sam samo sjedio i gledao ih. I naručivao cugu.
Ova je runda pripala meni. I u prenesenom značenju. I u pubu.

evo sunca.
idem potrošit 600 kuna na naočale. kupit ću si...kupit ću si, pa s obzirom na iznos, tražit ću popust. dobit ću ga ne sumnjam, bar deset posto. oće reć ne 10% u lovi, neg u količini. ne mislim pri tom da ću dobit 10% VEĆE naočale nego ću dobit još jedne gratis.
Ja kupujem naočale na veliko. To jedino ima smisla. One skupe, sam prestao kupovat, nakon što sam ih počeo rapidno gubit. A to je glupo. Nisu za mene skupe naočale.
Dakle kupit ću 11 komada šarenih naočala. svakakvih boja i oblika. da imam šta zdrobit kad ne pazim, izgubit kad se napijem, a napose da imam kroz što gledat...kad oću gledat.

Visili smo u predsoblju. Netko ili nešto nas je zakucalo na dva križa. Ali nismo bili sasvim zakucani neg smo sam tako visili jer...ne znam zašto...jer je tako valjda predviđeno.
Obojica smo bili na operaciji. Ili to nije bila operacija. Nego neka terapija, oporavak od koje je trebao bit super bolan. Visio sam tako razapet i čekao da počne bolit.. Iz susjednog stana začuli su se krici. I oni preko su bili na terapiji.
Ne znam koja je bolest bila u pitanju. Mislim da je rak. I Cijela je zgrada bila na terapiji. Pogledao sam dolje. Ispod nogu su se motala četiri parcova. Pljunuo sam odnekud nekoliko zrna žitarica. Otkotrljali su se ispod police. Parcovi su veselo skočili za njima.
- Pametni parcovi, rekao je onaj drugi.
- Da. Gladni su. Ali otkud oni tu?
- Nemam pomja. Živimo na katu, oni ne bi smjeli biti ovdje.
- Nego, jel čuješ kako se deru ovi susjedi. Mora da ih jako boli. A tebe?
- I mene boli. Molim te skini me s križa i odnesi me na ležaj.
Sišao sam sa svog križa, skinuo i njega i odnio ga do kreveta. Počeo se previjat od muke. K vragu, zašto mene ne boli? Otišao sam u stan preko puta. Ugledao sam staru baku kako se grči na podu i urla od boli. Buka mi je parala uši.
Konačno sam se probudio.
 

postupno se pretvaram. I čekam. čekam  da bude gotovo. čekam da odrastem. čekam da mi rane zarastu. čekam da umrem. Čekam hranu, pišanje, plaću, dan, noć, vikend, godišnji, vlak, bus, tramvaj, ligu prvaka, dostavu, poštu, cugu, proljeće, poziv.
Čekam. Osim što spavam, većinu vremena nešto ili nekog čekam. cijeli život provest ću u čekanju.
Trenutno čekam da ju prođe. to se možda nikad ne doodi.  Isplati se čekati. Ja to znam. (ne da znam da se isplati, neg znam čekat).
 

mrzim kratke deke
i kad snijeg pada u oči

u potrazi za papirom
tugovale su. Jadale se jedna drugoj. Proklinjale internet. Psovale Outlook. Mrzile attachment.
Onda su došle olovka i gumica. Nekoć mrski neprijatelji, sada su se nostalgično držali za ruke. I oni su tražili papir.
Rezignirano su pogledale heftalicu, spajalicu i klamericu. Te da šta oni imaju kukat koji kurac? One su tu bile prije njih. One su plemenite. Ove glupače ionak samo buše nesretni papir. Spajalica još ajd ajd, ona ima ipak i svoju ikonicu u jebenom outlooku.
Olovka je sjetno uzdahnula. Pričala o starim dobrim vremenima. O papiru. Papirusu. Papirus je zapravo bio grad na obali sredozemnog mora. Velika fenička luka. Stari moreplovci i trgovci, feničani izvozili su sve i svašta. Začine, metal, drvo, celulozu. Pa su od te celuloze stvarali to nešto po čem se pisalo. Pisati po kozjoj koži bilo je passe. A i prilično skupo. Ovo je bila nova fora. Nisu znali kak da nazovu te celulozne ploče. Pa i nisu ni zvali. Neg su ih prodavali svim carevima, Kraljevima, svećenicima i faraonima, svakom tko je znao pisat.
I onda su ovi, koji su to kupovali s vremenom, počeli to zvat papirus po luci iz koje je doloazio.
Gumica, heftalica, spajalica i klamerica slušale su je zaneseno.
Na kraju su zaključile da danas od papira, koristi ima još samo
guzica.
 

Znam kad je Zana Nimani zvala Željka Bebeka na dejt.
hej moja dušice, jabuke vino ovo ono sjećate se te stvari:
Uglavnom Zana bi kartu do Amerike, ključeve od Željkovog stana i auta jer znaju se već skoro mjesec dana. Ona bi da joj on skuha i kavu i napravi sendvič i da se pri tom Željko ponaša prirodno.
Mislim si, Željko Željko nije ti lako, al te zajebava ova šiptarka kučka...al ono kontam jebiga ako Željko hoće jebat, pa šta? nek joj napravi sve to što ova od njega oće...
nakon ne znam kojeg slušanja, ostao sam zatečen.
Zašto o zašto pobogu Zana, od Bebeka tražiš da obuče papuče? Papuče?
Pa jesi ti normalna?

strastveni sam pušač. strastveniji neg što mislite
u stanju sam sjebat svoju omiljenu fensi šmensi pepeljugu. I to na način da istresem njen sadržaj sebi uz uzglavlje. I onda tak spavam. Ne zato što kažu da je pepel dobar za lice. Neg zato što uživam spavat među čikovima.
A najviše volim ić u birc. Od birceva najviše volim šank. I pogotovo one šankove di je svjetlo sasvim nisko. Upereno u pepeljugu. Kad čovjek tamo sjedne ispod tog svjetla i puši...to je rapsodija.
Tanki plavičasti dim diže se prema svijetlu na neki orijentalan način. Onda prineseš ustima pljugu, povučeš i izdahneš dimnu bombu. Kako to dobro izgleda! To odlično izgleda u bircu na šanku pod niskim svjetlom.
Ko stara parna lokomotiva. Baj d vej, moja mi sestra ne vjeruje da smo živjeli u doba kad su parne lokomotive još bile operativne. Ona kaže da to nije isitina. A ja se sasvim dobro sjećam nebrojenih scena kad bi parnjača prelazila cestu ispod mog balkona. I prekrila dimom stare borove, jablan, rampu, sve automobile i kamione i autobuse i balkon i mene.
Ili se ja i sestra ne slažemo oko tog kolko imamo godina, ili ona ima selektivno pamćenje po pitanju vlačnog pogona kasnih sedamdesetih. Ona tvrdi da su tad već bile il dizelke il one neke ružne kratke narančasto-smeđe crvenkaste lokomotive.
Nije mi jasno kako je ona mogla zaboravit parnjače. Taj autentični ću-ću-ću i kubike i kubike sasvim bijelog dima...šta su ti žene. Pih.
Ja sam postao pušač već sa 4 i po napunjene godine.
 

nije mi se dalo ić. ležao sam na kervetu, češkao si trbuh i veselo prduckao. Vani je hladno. Na telki nogomet. stvarno mi se nije dalo ić. Nije se dalo ni Hogaru. Al je bio uporan. Da ajde pa ajde ajde pa ajde...znao sam zašto me toliko tiska. Sijedi vrag zna bit naporan ko đavo, pa bi Hogar da ima mene. Da ima s kim pričat ak ovaj bude kvasio.
I ajd. Odemo. Tulum je bio skroz čudan. Hrpa šarenih ljudi iz šarenih priča.  Odnekud upadne The Head. Mrzovoljan kao i obično. Rekao je: Šta mi koji kurac tvoja riba ima slat poruke da imaš mali kurac? rekao je to dovoljno glasno da upozna kompletan auditorij sa sadržajem tog sms-a. Ne znam na koga sam više popizdio u tom trenutku. Mislim na sebe. Htio sam objasnit Headu kako i zašto je došlo do sporne poruke, al sam ga prvo pitao I šta si ti na to? - Pito sam je jel sigurna i nek ode pogledat još jednom.
Aj dobro. Al uglavnom ljudi se nisu prestali smijat. Ja ne znam da je baš tak jako smiješno bilo. Mislim da je tome doprinjela i vragova kvalitetna smijalica. Štipala je za obraze sasvim uredno. Svi smo imali gumene face.
Popili smo al baš sve. Hogar i ja smo, već po prirodi stvari, ostali zadnji.
A onda smo i mi otišli.

Što je glazba?
Život je težak.
U usporedbi s čim?
Što je dobra glazba?
Glazba ne postoji. To vam odgovorno tvrdim