Imam ga i ja

Prošli utorak vozijo ja neki cimenat i željezo na Hvar, za nekog kirurga iz Zagreba što tamo radi vikendicu. Ja ga ne znan, nego me rodijak Tomo zva da bi li učinijo čoviku.“Nemoj mu uzet puno i neće ti bit ža”, govori Tomo. Čovik je na mistu, ako je komu od tvojih, nedajbože, potriba u bolnicu, slobodno ga nazovi.”“Ajde”, reko, “nije baš da smo potribni od bolnice i likara, ali kad ti kažeš, nema problema.”Utovarijo ja građevinski matrijal u Kaštelin, doša u trajektnu luku u Split i tamo naletin na Mišu iz Konstruktora.“Di si, šta je s tebon?” pitan ja njega.“Ma, evo, Filipe”, govori Mišo, “iđen s labudicon na Hvar po jedan naš bager što se tamo pokvarijo.”“Iđeš s labudicon na Hvar?”“E.”“I prazna ti labudica?”“E.”“Puna šaka brade”, govorin ja. “Dužan san ti marendu.”“Za šta marendu?” čudi se Mišo.“Čekaj, sad ćeš vidit.”Utovarin ja kamion na Mišinu labudicu i uđen bez karte na trajekt. Samo za se platin, za vozilo ništa. Konstruktor platijo za obojicu, a da i ne zna da je platijo. Karta jednaka. Jadroliniji svejedno je li Mišina labudica prazna ili je moj kamijon na njoj.“E, jesi đava”, kaže Mišo, “meni to nikad ne bi palo na pamet.” Došli mi u Hvar, a tamo, krvi ti Isukrstove, sve se razgaćilo. Ženske samo šta gole ne šetaju.“Jesi li vidio u novinan”, okriće se Mišo, “piše da je ove godine pun Hvar pedera? E, da mi je vidit kojega pa da mu se krvi napijen.”“A je i ti pizdarije govoriš”, kažen ja. “Ko bi se usudijo pederu napit krvi. Napiješ se pederske krvi pa dobiješ sidu.” “Vidiš”, zaustavi se Mišo, “o tome nisan razmišlja.”“Nego, pusti pedere”, govorin ja, “ajmo mi štagod izist.”“Filipe, nemoj se uvridit”, kaže Mišo, “ali neman ti vrimena. Ljudi me čekaju. Drugi put.”“Ajde, brate, di gori. Po ure, ne triba nan više. Uzet ćemo po tripice i gemišt i svaki za svojin poslon.”“Ma, ni govora”, ne da se Mišo, “već kasnin.”“Ajmo onda barem piće popit.”“Ajmo.”Gledamo mi oko sebe di ćemo. Najbliže misto na rivi jedan kafić pun mlađarije u kupaćin gaćan. Izvalili se ko krave na ledini po nekin kaučima pa srču na slamke nešto zeleno. I još tuče neka bože te sačuvaj muzika, ko da neko bormašinon svrdla zid. Ali, Miši se žuri, nema čovik vrimena. Ajde, tu ćemo. Ušli mi tamo, sili na sećiju, eto ti konobara.“Izvolite”, kaže.“Daj dva gemišta.”“Nema, gospodine, gemišta.”“Kako nema gemišta?”“Ovo je laundž bar.”“Kako?”“Laundž bar.”“Ajde, dobro. Ima li pive?”Konobar odmane glavon da nema ni pive.“Žao mi je”, kaže, “ni pivo ne držimo.”“Pa šta držite?”Da drže koktele. Naručin ja dva koktela.“Koji ćete?”“Koji bilo, samo da je ladan.”“Oćete li alkoholni ili brezalkoholni?” upita konobar, a ja ga samo onako pogledan ispod oka. Ode on, a Mišo i ja se okrićemo oko sebe.“Je li ovo ona s televizije?” šapne meni Mišo.“Koja?”“Ona što vodi emisije.”Pogledan ja žensku za stolon do našega. Duga ravna kosa do ramena, špicasto lice, sise srednja žalost. I poznata mi odnekud, ali ne mogu se sitit.“Kako je ne znaš”, kaže Mišo. “Bilo je u novine, udala se za jednoga moga bi joj ćaća bit.”“A je, je”, sine meni. “Sad san je poveza. Uživo nije neka ženska.”“Pa i nije.”“Nije ni čudo da nije mogla nać koga mlađega da je oženi.”Ja i Mišo stali se ispod glasa smijat, kad evo ti konobara. Nosi nan na tacni dvi velike čaše onoga zelenoga što svi drugi piju.“Šta je ovo?” začudijo se Mišo. “Likvi!?”“Koktel od bijelog ruma i limete, gospodine”, kaže konobar, a vidiš da se malo kao lecnijo.“Ruma?! Pa to se u nas meće u kolače.”“Gospodine, to je možda najbolji rum na svijetu. Dvadeset pet godina star.”“Dvadeset pet godina?” kažen ja. “Moj momak, da je dobar ko što kažeš, davno bi se on popio.”“Ako nećete...” “Dobro je, dobro je, ostavi”, kaže Mišo.Popijemo mi po malo od onoga zelenoga i, Boga mi moga, nije loše. I Miši se isto sviđa.“Filipe”, kaže, “meni ovo skroz dobro.”Pijemo mi tako te koktele. Ja krenen da ću se naslonit, ali naslon po metra iza mene i samo padnen priko neki kušina.“Srce ti Isusovo, šta je ovo?!”“To ti je, meni se čini, običaj u ovin laundž barovin”, kaže Mišo. “Vidiš da svi ležećki piju.”“E, jebi ga, ja ležećki pijen samo antibiotike.”Zapričali se Mišo i ja. On nezadovoljan u Konstruktoru. Otiša bi, kaže, u privatnike, a ja mu govorin da još malo razmisli. Nije ni privatnicin lako. Kad, u nika doba za stolon do našega ona što vodi emisije na televiziji govori prijateljici...“Stara moja, ja godinama radim na svome tijelu.”“Krvi mi, nevista”, govori Mišo. “Puno je njizi radilo na tvome tijelu.”A ova ga čula kad je to reka.“Molin?” kaže. “Što ste to rekli?”“Kažen, puno je njizi radilo na tvome tijelu.”“Kako to mislite.”“Pa mislin, masaža, sauna, solarij...”, nabraja Mišo i sve meni namiguje, a ja samo što ne puknen od smija. Ova se zacrvenila ko rak.“Oćemo li još po jedno?” pitan ja Mišu.“Ajme, ne mogu, prijatelju. Ljudi me čekaju.”“Ajde, na brzinu, još jedno i iđemo.”“Ajde.”“Mali!” viknen ja. “Mali, donesi još ova dva Likvija.”Konobar nas pogleda ko da smo gubavi, ali isto donese pića. Uvridijo se na nas - kako da ne. Popijemo Mišo i ja na brzinu. Mene, vidin, malo i uvatilo. Slatko pa privari čovika. Klizi, reć bi, ko sok, a udara u noge.“Momak, platit!”Konobar nan donese račun. Ja gledan. Pa mater mu, opet nisan toliko popio.“De, Mišo”, govorin ja, “pogledaj šta ovo piše.”“Trista četrdeset kuna”, kaže Mišo i blido me pogleda.“Šta je ovo?” pitan ja konobara.“Račun.”“Pa trista četrdeset kuna.”“Osandeset pet puta četiri”, kaže on.“Jedan Likvi košta osandeset pet kuna!?”“Tako je, gospodine.”“Pa koga ti zajebaješ?”A konobar samo stoji i trepće.“Čekaj jednu sekundu” kažen mu ja i izvadin mobitel. Nazoven rodijaka Tomu u Zagreb.“Rodijače, slušaj”, govorin, “ovi tvoj kirurg, reka si, bi mi moga pomoć ako buden ima nekoga za u bolnicu.”“Filipe”, kaže Tomo, “šta god ti triba.”“E, pa tribat će mi”, kažen ja pa prikinen vezu, stavin mobitel u džep, dignen se i puknen konobara čelon u nos. Njemu momentalno poleti krv, a ona što vodi emisije na televiziji uvati vrištat...

:DD Puljicer samo taki.

:-)))))

a lipo su ti rekli da je hvar pun pedera :))
za sve su krivi metrosexualci...