DayWalker

-Kad stranka nazove, vidi da je to ozbiljna tvrtka, ne javlja se direktor sam na telefon.
Stari je bil uvjeren da je u tome tajna njegovog uspjeha. Mazanje očiju.
Uđem u stan koji se šarenil od božićnih ukrasa. Ana me dočeka sa smiješkom.
-Bok Boris.
-Bok, slatkač. Tebi bi trebalo malo češće davat neku lovu, puno si ljepša kad se smiješ. Ili počni to prakticirat svaki dan, bez obzira na sve. Vidiš kak je odma ljepše u tom hodniku.
-Daj, Boris nemoj me zafrkavat. Odi si po lovu kod Karla, pa se javi starom, nekaj te treba.
-Shit, sad bu me jebal kaj sam otišel na godišnji. Al lakše bum to sve podnjel s lovom u džepu.
Štipnem Anu za cicu pa se uputim u računovodsto. Mala ima fakat lijepe cice. Fina trojka i još k tome čvrsta. Kaj ti je mladost. Zakaj ja nikad nisam niš probal s njom? Znam da sam joj guba i zabavan. Uostalom, ne buni se na moje sitno šlatarenje. Vjerojatno zbog stare poslovice. "Ne umači svoje pero u tintu od poduzeća".
Karlo je stara garda u računovodstvu, uvijek zabijen u cifre i nova izdanja Narodnih novina. S njim u sobi je Dijana. Dost mlađa od njega tak da, osim posla, nemaju baš kaj puno za pričat.
-Bok deca, kaj ima?
-Boris, baš ti fala na ovom "deca".
Karlo je jako volil kad se neko zeka na taj način jel se odmah nekak osjećal mlađe. Zato se Dijana redovito naljutila na istu stvar. Čudno je kak ljudi kad su stariji, hoće bit mlađi, a kad su mladi hoće bit stariji. Dijana samo frkne nosom. Kao:" Ma kome ti, deca?"
-Čul sam da imate neko perje za mene.
-Bome si dobro čul. Mislim da bu ti drago. Daj se tu potpiši.
-Di?
-Tu dole.
Potpišem se svojim poznatim švrakopisom (trebal sam bit doktor, kod njih se isto niš ne da pročitat), i Karlo mi svečano uruči kuvertu.
-Gospon Karlo, kolko ima nutra?
-Nemam pojma. Gospon Franjo je svakom osobno zapakiral nofce. Ne znam ni kolko su drugi dobili.
-Pa kolko ste vi dobili?
-Poslovna tajna, dečec. Tak nekaj se ne pripoveda okolo. Znaš da gospon Franjo voli diskreciju.
Karlo je obožaval starog. Radil je za njega već 30 godina, vodil mu je knjige još dok je stari imal građevinsku firmu, a prije su skup delali u Industrogradnji. Stari Franjo je bil krsni kum Karlovom sinu i ovaj se valjda zaklel da bu s njim do kraja. Kraj njega si sve mogel pričat osim protiv Franje. To ni dal.
-E pa, fala lepa, vidimo se u ponedjeljak.
-Bok Boris, pozdravi doma.
-Budem, fala.
Karlo, Franjo i moj stari znali su se već pun kurac godina. Počelo je tak da su sva tri kupovali kod istog mesara. Tu su se upoznali. Onda su se počeli nalazit svake subote i skupa ić na plac. Poslije placa na kavicu i vecchiu u birtiju koju su zvali Trovačnica. Malo po malo, počeli su dolazit jedan drugom doma, na razne fešte. Kad su Marija i Josip odlučili otvorit firmu, stari Franjo je bil kod mog starog i spomenul mu to. Onda je moj stari spomenul da ja delam na kompu i da sam bez posla i tak sam ušel u ekipu.
Izađem iz sobe i, naravno, odmah pogledam u kuvertu. Opa, pa to je debelo. Prebrojim na brzinu. 4500 kuna. Cijela moja plaća. Skoro se ponovo glasno zaderem, al se sjetim di sam, pa pregrizem jezik. Ovome se fakat nisam nadal. Bilo je tek dva popodne, a meni je dan bil tak dobar da je komotno mogel i završit. Ana je samo upitno klimnula glavom, a ja pokažem palcem prema gore. Nisam joj niš rekel o količini love. Diskrecija.