DayWalker

"Biznis, biznis, biznis, uvijek samo biznis. A najbolji komadi života rikavaju." Jel se sjeća neko ovog? Crni Jack i Kumpić kreću u pljačku Manduševca, a kraj njih prolazi dobar komad. I Crni Jack pokazuje da ima i pjesničku dušu. Pričam tak s nekim frendovima i frendicama, svi odreda uspješni, mladi poslovni ljudi. U osamdesetima su ih zvali yuppies, sad se zovu manageri. Zarađuju 10, 15 ili 20000 kunjerosa mjesečno, kuže kaj je Nasdac ili Dow Jones, bolji kuže Excell nego stripove, zaboravili su pikulanje i "kume, kume kolko ima sati?". Pričamo i pitaju me kak sam uspjel upoznat Nju, kak to guram već tri i pol jare? Niko od njih nema vremena ni nać se s nekim. Uglavnom se svi ljubavni izleti svode na povremeno upoznavanje putem posla ili u najboljem slučaju prek bratića i sestrični. Malo kavica, kasnih večera, ševa jednom, dvaput i onda se nema više vremena za niš. Prestanu se javljat na pozive ili još češće mailove. Prešutno, s obje strane sve je jasno. Nakon kratke sreće, vraćanje s posla u 9 navečer, u prazan stan, na podgrijanu večeru iz mikrovalne, pol sata filma i padanje u komu od umora.
Čemu nas u stvari uči kapitalizam i zakaj smo preuzeli najgori mogući scenario? Bar si ja tak brijem. Radi, radi, a za ostalo bumo lako. Frend je napokon pronašel nekaj kaj ga je počelo furat i kaj mu je vratilo osmijeh na lice. Zaljubil se (iako on to ne želi priznat). Jebate, nisam već pun kurac vremena vidil kak se smije, a sad zgleda ko da svaku noć spava s vješalicom u ustima. Nije ni čudo. Imaš u životu neku obavezu, obično posao, koju moraš obavljat. To je sve ok, zaradi se neka lova. Al kaj ti to vredi ak nemreš svoju sreću i zadovoljstvo, tugu i žalost ili ljutnju i frustraciju podijelit s nekim kad dođeš doma? Kaj ti vrede tisućinke na računu ak ih nemreš iskoristit sa nekim ko ti je drag?
Ljudi su postali čudni, stalno su nekaj u žurbi, nikad se nema vremena. A prije nego kaj se okrenu, došlo bu vrijeme kad bu im taj neko i te kak potreban. A ne bu nikog. Igrati šah sa svojim pesom i nije neko zadovoljstvo, bez obzira kaj ga tučeš 6:3. Počeli smo se oslanjat na internet, kao zadnju nadu da se upozna nekog. Doopisivat se preko chata i maila, s jednim prstom na mišu da možemo brzo zgasit prozor ak šef utrči u ured. Imamo virtualne ljubavi, vodimo cyber sex. A bojimo se stati nekom pred oči. Prići nekom da bismo ga upoznali. Ma ljudi moji, kam to idemo? U krasan kurac.
Ja ne bum takav. Di bi me to odfuralo, ne želim ni pomislit. A razlog kak Ona i ja guramo već tak dugo je u tome kaj imamo vremena jedno za drugo. Držat se radnog vremena. Tu je trik. Shvatit da potpis na ugovoru o radu, ni pred Bogom ni pred ljudima, ne znači isto kaj i potpis u knjizi vjenčanih. Počnite s malim koracima. Kad izađete iz kuće u jedno od onih mirišljavih jutara koja vam bude sjećanja, nemojte utrčat u auto. Stanite trenutak, pomirišite zrak, pustite da vam mozak prizove prizore iz djetinjstva, prve ljubavi, izlete... Zaustavite se. Uzmite slobodan dan, isključite mobitele i računala, prošećite gradom u trenirci, sjednite na kavu i komentirajte naslove iz novina sa ljudima za susjednim stolom. Priđite zgodnoj curi ili dečku i počnite razgovor. Osjetite se živima.
Postoji život i izvan ureda. Stanite i zgrabite ga. Klizav je i brz i ako ne pazite, mogel bi vam zbrisat.

DW mam mi dojdi nakavicu sa njima pa da ih ispitam o nasdaqu i dow jonesu.. bu ti bilo drago kak buju se preznojavali :-) trust me... :-))

Kolega, stvarno dobar tekst, imaš ti talenta i duha, vrijeme je da poćneš i profesionalno pisati, a ne samo za svoju dušu, ovaj tekst je zaslužio copy-paste , jer je pisan u počast životu, za one za koje život još uvijek predstavlja čudo i avanturu...za one kojima život izmiče kroz prste, a kao pustinja žedna vode žele ga udisati punim plućima...još jednom, svaka čast...puno uspjeha i dalje na blogu ti želim...Mario4

super...uživam te čitat :)

potpis je uvijek jeben, slažem se...

da, u pravu si. no, moram priznati da se u meni često puta bude sjećanja (nakratko, istina) na neka davna i prošla vremena (trenutke), pobuđena baš navedenim udisajem trenutka u kojem jesam. ...tad se baš dobro osjećam... daje mi snagu nastaviti dalje i dalje i dalje...

...i naučit ću dijete pikulat, hahaha. zaštrašujuće je, kako se današnja djeca više ne znaju igrati i kako odrastaju - definitivno prebrzo.

odličan zapis! (tvoj, mislim)

sjajno izrecena istina...:-)

:)))))

Kako ono ide :-)). Ukoričen i potpisan :-)).