DayWalker

Zakuhalo, raspalilo, krenulo. Ne pomaže tuširanje, samo duži boravak u kadi, hladna piva i cigareta. Molim da me se ne smeta. Brojim sate do tog scenarija. Navečer tekma, ekipa iz kvarta, zeka i zajebancija. Možda puhne i neki vjetrić, pa sjest na terasu i pustit da me propuhuje kroz uši, da mi rasladi pregrijane naznake mozga u mojoj ludoj glavi, koja mi i tako služi samo zato da mi kiša ne pada u želudac. Uskoro krećem u boj sa ugrijanim asfaltom, rastopljenom smolom koja se hvata za cipele, znojnim ljudima koji teško otpuhuju i pokušavaju se rahladiti vodicama sa okusom voća i povrća. Uzalud. A tek je svibanj, majku mu, kaj bu za dva mjeseca? Istina, možda mi se malo otope naslage pivsko-kobasičarskog špeka koji se neumoljivo hvatao preko zime. Prije da neće. Ne zamaram se s time. Kuha mi u mozgu, juhica od sivih ćelija. Mogu se zakleti da čujem kako mi mozak atrofira, pretvara se u melasu. Krenem nešto radit, pa zaboravim. Koncentracija nula, volja u debelom minusu. Ko stanje na računu. Onda se sjetim te večeri koja me čeka, provešću je s meni dragim ljudima i zaboravit ovaj mentalni proljev koji sam si upravo dopustio. Zakaj sam uopće danas pisao ovu gomilu zbrkanih misli?? Pojma nemam. Jedva čekam večer. Jebote, kak je vruće...