DayWalker

Sad je još trebalo preživit Franjine žalopojke o tome kak sam ga ostavil na cjedilu. Pokucam na vrata ureda i nabacim ozbiljnu facu. Sa starim sam uvijek bil ekstremno fin.-Naprijed.
-Bog daj, gospon Franjo
-O, Boris, odi nutra, kaj stojiš na vratima. Daj si sedni.
Sjednem na prastaru fotelju koju je stari dofural još iz bivšeg ureda. Deca su ga nagovarala da kupi novi namještaj za ured, al on ni čut. Namještaj je bil valjda još iz Austrougarske i stari je govoril da to vredi više od cijelog našeg skladišta. Bil bi lud da to ide prodat ili bacit.
-Rekla mi je Ana da ste me nekaj trebali.
-No daj, kaj si se stisnul? Nije niš strašno. Bumo si nekaj spili. Jesi za jedan viskač?
-Pa, kad već nudite...
Stari je uvijek imal u uredu 12 let starog Glenfiddicha. Nije nasjel pričama o Ballantine'su kao odličnom whiskeyu. Dodal mi je čašu, pa smo se kucnuli.
-Si dobil nofce?
-Jesam, baš sam vam se htel zahvalit. Pa to je fakat trinaesta plaća.
-Ma ne spominji, zaslužil si. Moral bi s tobom nekaj razgovarat o poslu.
-Samo recite.
-Čuj ovak. Jedan moj prijatelj je dobil povrat imovine. Jedan lepi prostor u Teslinoj. On bi to prodal, jer ne zna kaj bi s tim. Iznajmljivanje mu je velka gnjavaža, on bi nofce na hrpi i da je miran. Ja sam već odlučil da bum to kupil od njega, samo moramo sredit papire. Tu sam ja mislil otvorit još jedan dućan.
-Super. A kakve to veze ima samnom?
-Pa ja sam htel da mi ti to vodiš.
Zahliknem se s viskijem i počnem kašljat. Ja da vodim dućan? Ne znam baš da sam  sposoban za tak nekaj. To znači veću lovu, istina, al i puno više posla i zajebancije.
-Ne moraš mi odmah odgovorit. Razmisli malo. Ti znaš da je Marija zaposlena tu i prek glave, Josip samo vozika neke cure okolo i ne da mu se baš delat. Znam ja to. Ostaješ mi samo ti u kog imam povjerenja. Ja više nisam u godinama kad mogu bežat okolo. Osim toga, pokazal si se kao odličan trgovac. Ti si napravil prošli mjesec skoro duplo više prometa, nego ostalo dvoje skup. Bilo bi mi jako drago da pristaneš.
-Nisam baš siguran da sam ja dobar izbor. Mislim da bi vrlo lako mogel nekaj zaribat.
-Kaj si tak nesiguran u sebe? Ja mislim da ti možeš puno više neg kaj misliš, samo imaš blokadu u mozgu. No, daj razmisli pa mi javi.
-Bum razmislil.
-Dobro. Vidimo se u ponedjeljak. I pozdravi tateka.
-Fala, gospon Franjo. Budem. Doviđenja.
-Bok Boris.
Pa kaj je ovo, Zona sumraka? Jesam se ja probudil u nekoj krivoj dimenziji? Moral bum skočit do starcih da im ovo velim. Samo da ih ne šlogira. Zbrišem iz ureda brzinom svjetlosti, jer sam se bojal da ne počnem pjevat od sreće. Izađem na cestu i zapalim pljugu. Ovo stvarno zaslužuje da se dobro proslavi. E, sad bum nazval Melitu. Baš bi volil da s njom podijelim radost. Primim se moba i nađem je u imeniku. Zvonilo je dugo prije nego kaj se javila.
-Halo?
-Bok Melita. Boris je. Onaj od sinoć, s tuluma.
-Booook. Otkud ti?
-Pa jučer si mi onak zbrisala, a baš sam htel još malo popričat s tobom.
-Sorry za to.
-Nema veze. Mislil sam da bi, ak si slobodna, ovaj, se možda našli sad na kavici, mislim ak nemaš neki dogovor, ak imaš onda niš, ovaj, drugi put, al ak možeš...
-Baš si slatki kad se zapetljaš. Mogu tek za sat vremena. Di si ti?
-Na Jelačić placu.
-Odlično bi bilo da me možeš pričekat. Ja ti radim u vrtiću u Krajiškoj, tak da mi ne treba puno do Trga.
-Nije greda, i tak moram nekaj obavit. Kaj, kod Krleže za čuku vremena? Može?
-Dogovoreno. Vidimo se.
-Ok. Bok.
Dogovoreno. Sređeno. Opet bum je videl. Vratil sam se u pubertet sto posto. Osjećam neko peckanje u trbuhu. To nisam već dugo osjetil.
 

Znaš kaj.. Sve je to jako lepo, ali mene malo kopka kaj je dalje bilo z Mariom i Aidom? I onaj Aidin stari mi je baš faca..

"Kakva korist od naslova" je priča za koju nisam imao namjeru pisat neki nastavak, al opet ko zna... Kaj se tiče Aidinog starog, i dalje vozi trokolicu, dođe do Dućana na pivicu i čeka "pemziju".

Ajde ga molim te pozdravi od mene... Makar imam osjećaj da sam ja njega već jemput pozdravil.. Bilo je između dva i tri ujutro na Trgu... petak ili subota, znam da je bilo preveč ljudi na Trgu za gluho doba noći negde u tjednu.. čekam tramvaj i stojim na rubnjaku... z moje desne strane, bliže kiosku, grupica nekih dečki - galame, deru se, razbijaju flaše... z moje leve strane polako dolazi smetlar, čisti onak uz rub tramvajske pruge i kad je došel do mene, ja njemu 'Dobro jutro, gospon'.. podigel je glavu i pogledal me začuđeno, iznenađeno... videl sam mu u očima da definitivno nije očekival da bum ga pozdravil.. a mene je to tak šokiralo da se i danas sjećam njegovog pogleda i tog trenutka (prošlo je više od tri-četri godine od toga).. i dan-danas mi se po glavi mota ono kaj sam onda pomislil: 'jebote, pa kak si uopće mogel pomisliti da te nem pozdravil??!'..
uglavnom, pozdravi ga i plati mu pivicu. ja ti vrnem peneze.