nemir i strast

ima već tristo godina od kad sam prestao biti mlad. navlačim svoje sjedine kroz vjetar u gradu, a kroz krmeljive oči promatram svoj izboran odraz u nekom izlogu u ilici. trbušina koju uzalud obuzdavam još od vremena konjskih tramvaja i prvih znakova crvene revolucije već se razlijeva izvan svih okvira, a trombozoidne noge podrhtavaju od preopterećenja pri svakom koraku.
danas je opet moj njemački prijatelj alzhajmer u punoj vibri pa neznam kuda sam krenuo i odakle došao. kao da je netko promiješao role filmova, pa se u kinu započne sa sredinom filma. nit znaš likove, nit kužiš radnju, a publika se smije, vrišti, nabacuju se kokicama i praznim piksama od cole. promatarm odraze ljudi što prolaze i nadam se nekoj poznatoj crti. jeb ga morao sam imati još djece, uvećao bih šanse da nekoga prepoznam u mnoštvu. dvjestotridesetšest sinova i tristopedesetsedam kćeri, pozamašan broj, a opet, ironije li, sasvim nedovoljno da mogu sa sigurnošću računati da ću nekoga od njih ili njihovih tisućutristodvadesetisedam potomaka susresti na ulici.
onda sam zasjeo u slastičarnicu i naručio gargantuovski objed od četiri kremšnite, dvije mađarice i jedanaest vanilin kiflica. donjela mi to ta neka žena zapakirano u vrećici. kao za van. bez žličice. pas mater. kaj moram jest ko svinja ? dobro onda bum jel ko svinja.
došla je murije kad nisam štel platit, a onda i hitna.
sprašili su mi inekciju, pa sam zaspal.
pravac jankomir.
veliju da ništ to nije istina kaj si ja mislim.
da imam četrdeset godina. da imam ženu i dijete.
da sam na poslu zatukel šefa i da se odonda pravim lud.
a zatukel sam ga stolcem.
po glavi.
sedamdesetosam udaraca i još sam ga par put fulal po glavi pa sam mu i rebra strgal. i to ga je ubilo u stvari jer su mu rebra poderala pluča, pa se je zagutil u krvi.
ništ.
bumo vidli kak bu to sve ispalo.

Žališ se na trbušinu a mazal bi tolke kremšnite?