APOKALIPSA-RAGNAROK-SMAK

Ne tako davno, ali ne ni tako nedavno, jedna je blogerica napisala da kak ona ne razumije ljude koji stoje na obali mora/rijeke/jezera/bare/bajera/ponornice/bunara/lokve i bacaju kamenje u tu tekućinu…razmislio sam malo o tome i ubrzo zaključio da se potpuno slažem s njom.
 
Nije da se nisam okušao u tom sportu, o ne. Svakako. Bacio sam do danas, po mojoj slobodnoj procjeni, jedno šes kubika kamena u ambis. Što oblutaka, što gromada što frizbi žabica. I priznajem da me je nekad to strašno zabavljalo. Te žabice. Ali nakon što sam sjebao rekord svog starog od 11 skokova, naglo mi je opao entuzuijazam. Doduše, još uvijek mi se zna dogodit, da na izmaku duge i jake zime, odvalim neku stjenčugu i hitnem je NA zaleđenu Dravu, tek da vidim, koliko je led čvrst (oće reć: kaće proljeće).
 
Ali zapravo, shvatio sam da je bacanje kamenja u vodu, sport za bedake i za klince. A ja nisam ni jedno ni drugo. Tak da vas lijepo molim, da ne izlaprdate ovu moju konfesiju svakome koga vidite.
 
Uglavnom, jutro je bilo sunčano i na posao sam krenuo pješice, promenadom. Ubrzo sam spazio nekog lika koji je stajao na samom rubu benta i žvakao nekakvo pecivo. Žderao je kao da sutra ne postoji. Kao kakvo pseto. U taj mah, nisam tom deficitu bontona pridodao nikakvo osobito značenje. Nego, kad je taj moron progutao sav sadržaj papirnate vrećice, zgužvao ju je u lopticu i hitio u rijeku…
 
Kad vidim takve stvari, ja se zgrozim. Načisto. Priznajem da nisam lud za ljudima koji bacaju škanicle po vodi. U trenu sam se sjetio moje drage blogerice i njene teorije. A već slijedeći čas, dok sam prolazio pored njegovih leđa, zaželio sam ga gurnuti dolje. Stvarno jesam. Međutim, bojao sam se da kreten pri padu ne slomi vrat il tako nešto. Kakve sam sreće, zbog budale bih mogao završit  iza rešetaka (za koje moja majka tvrdi da su moja konačna životna destinacija). A istini za volju, bilo bi mi čak i žao. Ne žao tog debila ko debila. Neg žao sebe, što ga moram nosit na duši…Savjest, Bog, pokora i ostala sranja, shvaćate.
 
I dok je on i dalje stajo na rubu, potpuno nesvjestan moje unutarnje dileme i kako mu radim o glavi, ja sam prošao dalje.
 
I razmišljao. Da sam ga gurnuo, bi li mi Bog oprostio? Valjda bi, ak bi se jako kajao. A možda i ne bi. Tko zna? Nitko. Nitko ne može za života sa sigurnošću tvrdit, koje mu je od počinjenih grijeha Bog oprostio, a koje nije. To su samo nagađanja. No ipak, postoje ljudi koji ZNAJU kad im Bog oprosti. Nema ih puno, ali ipak ih ima. Recimo Jasenko Houra je jedan od takvih. Ima onaj jedan stih kad Jasenko moli neku ribu da mu oprosti. «…oprostio mi Bog, mogla bi i ti…» Vidiš, vidiš. Iako Jasenko ne nudi baš neke osobite argumente, zašto bi mu ta ženska trebala oprostit (osim da mu vrata gledaju na sjevernu stranu, pa nema sunca, a sam Bog valjda zna, zašto bi se trebalo opraštat ljudima kojima vrata gledaju na sjever) ipak, on zna, on ima provjerenu informaciju od Boga da mu ovaj oprašta…
 
Hodao sam dalje i razmišljao o tome. I dok sam se bavio malom digresijom Jasenkovog izričaja u kojem on «..kosu svoju mažem vinom…» potvrdilo se ono što sam o Jasenku i prije znao, a to je da ga ne volim. Šta mažem kosu vinom? Graševinom? Rizlingom? E moj Jasenko, idući put napiši kruh polijevam paštetom…
 
Ubrzo sam stigao do trga. Trg je bio gotovo posve pust. Tri prosjaka i stotinjak golubova. Nisam baš lud za golubovima. I to je još jedan razlog zašto ne volim Houru. Nije da mu ja zavidim što je on frend s Bogom, nego zato što to svoje prijateljstvo koristi za gluposti.
 
U glavi  se vrtjela scena gdje Bog šeta ulicom i slučajno sretne Jasenka. Jasenko je nekamo žurio i kada je sreo Boga i on se iznenadi. Ali nije usporavao, nego je samo pozdravio rekavši:O Bože! (to je kao iznenađeni pozdrav) a onda mu lakonski dobaci: Čuvaj ti (oni su si na ti kao što vidite), naše golubove i sirotinju…»
 
I tako sam shvatio zašto nam je cijeli gradi zasran golubljim govnima. Sve je to Hourino maslo. Zamislio sam si kak on i Bog, sjede, puše i igraju pere-ždere il okoš-bokoš, a Bodalec im tu i tamo promijeni pepeljaru, dok ga oni iz zahvalnosti ne poliju litrom kiseliša po glavi…
 
Stigao sam u ured i skuhao kavu. Zijevnuo sam zadnji put i prestao zanovijetat, te se bacio na posao, često kršeći zabranu pušenja na radnom mjestu.

i onda ja,neki dan gleam tv! recimo u prekjučer! znači poslije ovog loga. neki šou Luka i igara..i frajer se raspričo o Houri,ali sve u zajebanciji,i sve na foru ovoga što piše u logu! i ja se mislim...ili mu tantra piše skečeve,ili je frajer pročito tantrin blog,ili je frajer tantra (a dobro,nije..oke)..ili..me netko snima skrivenom kamerom..tektako..iz zajebancije! blabla

(ovo mi je valjda najdulji komentar ikad)

.. sjetio si se i vodarice s krčagom na glavi, kladila bi se u to..zbog sklada