DayWalker

Razgovor je onda krenul puno opuštenije. Razgovarali smo par sati, onih kaj prolete u sekundi. O svemu i svačemu. Razmijenili smo podatke o sebi, koje nismo stigli jučer. Živi na Jarunu, sa cimericom, u dvosobnom stanu. Obožava Irsku glazbu, dugo ležanje u kadi, pivu, Jacobsov capuccino, tjesteninu, knjige. Solo je već šest mjeseci. Zadnji dečko je bil dobar ko kruh, al je njoj tu nekaj falilo. Rekla mi je da ima hrpu robe koju uopće ne nosi, rekla mi je da ima hrpe raznih krema za ovo i ono, rekla mi je da ima hrpe šampona i gelova za tuširanje, rekla mi je da ima hrpe cipela, rekla mi je da joj se već dugo sviđam iako do jučer nismo nikad razgovarali, rekla mi je da hoću je više poljubit, il bum sjedil tu ko drvena Marija...
Poljubac me ošinul od vrha tjemena do trbuha i onda se vratil natrag. Nije bil sličan ni jednom poljupcu koji sam prije doživil. Čista nirvana. Kad smo se odvojili pogledal sam joj u oči, al su još uvijek bile zatvorene. Progovorila je samo jednu riječ.
-Lijepo.
Nakon tog poljupca smo još dugo šutili, al to nije bila neugodna tišina. Jednostavno smo uživali u trenutku. Sjedili smo i gledali se. To je bilo to.
Izašli smo iz birca nakon pol vure i odlučili se na šetnju. Grad mi je odjednom izgledal nekak lijepo, romantično. Sva ona svjetla i ukrasi su u meni probudili isti onaj osjećaj koji sam imal nakon prvog poljupca. Vraćal sam se s Mirjanom iz kina i poljubili smo se na Cvjetnjaku, nakon što sam joj, ko pravi kavalir, kupil ružu (jedan od boljih savjeta mog oca). Taj osjećaj sam već zaboravil, a poslije sam ljubil ko bedast. Jednostavno je isparilo. Melita me držala ispod ruke i tako smo šetali. Pričali smo cijelim putem i zavirivali u izloge. Kakav dan. Kod kina Triglav (sada već bivša Patria) smo se rastali. Ona je sjela na trajvan do Remize, pa na bus za Jarun, a ja sam odlučil otić do staraca. Dugo smo se grlili i ljubili, dogovorili za cugu sutra popodne, a onda je došel trajvan.
Moji roditelji su stari zagrepčanci, puni priča kak je to nekad bilo. Stari je nekad davno konobaril u Ritzu u Petrinjskoj i tak si platil školovanje. Postal je gospon inženjer. Stara je bila iz bogate obitelji. Završila je fakultet i cijeli radni vijek predavala u osnovnjaku. Nisu bili jako sretni kad sam ja odlučil da nebum išel na faks. Kasnije su se pomirili s tim. Kuća je bila u Okićkoj, stara jednokatnica koju su starci kupili kad su odlučili meni ostavit stan na Remizi. Nisam baš često dolazil tamo. Buraz i ja smo se znali tu i tamo zaletit na nedjeljni ručak, al smo se uglavnom izmotavali. Nije da ne volimo svoje starce, samo nismo bili uvijek raspoloženi za savjete našeg oca koje je stalno djelil šakom i kapom, i mamino zanovjetanje da kad bumo se više oženili.
Prozor od dnevne sobe je bil u mraku, samo se vidjelo titranje od telke. Kuhinja osvjetljena ko Betlehem. Stara je, od kad je u penziji, užasno puno vremena provodila u kuhinji. Stalno je nekaj čistila i lickala. Štednjak je zgledal ko da je sad došel iz dućana. Nije mi bilo jasno kaj je u toj kuhinji tak zmazano, pa kuha samo za sebe i starog. Pozvonim. Unutra se niš nije čulo. Mir i tišina. Pozvonim još jednom.
-Klara, daj otpri ta vrata, kaj ne vidiš da gledam dnevnik.
-Kaj uvijek ja moram otvarat vrata? Ko da nemam muško pri hiži.
-Daj ne jamraj, ne čujem ovo o brodogradilištu.
Stara je došla do vrata i čul sam kak nekaj mrmlja sama sebi.
-Ko je?
-Ja sam, mama. Daj otpri, smrznul bum se.
-Booooris. Ivo, Boris je.
-Pa daj ga pusti nutra. Bu se dečec smrznul.
I kad bum imal četri banke, stari bu me zval dečec. Meni to nije tak smetalo, al buraz je pizdil. Nakon otključavanja tri brave, što je potrajalo malo, stara je otvorila vrata i odmah me izljubila. Uvijek su joj se pojavile neke suze u očima kad bi došel kod njih, ko da živim u Argentini pa me nije vidjela dvajst let. Nekak se uspijem otrgnut iz zagrljaja, kad se na vratima dnevne sobe pojavi stari. On je uvijek zadržaval onu pravu, mušku facu, ko kad ti dođe vodoinstalater.
-No, da si se i ti setil doći kod svojih roditelja.
-Daj stari ne pričaj gluposti, pa bil sam prije dva tjedna.
-Je da, al ko da nisi ni bil. Došel, popil kavu i zbrisal. Tak se dolazi kod prijatela, onak u prolazu, a ne kod ljudi koji su te odgojili. Nas ko da nema. Pa živiš na Remizi, a ne u Karlovcu.
-Evo sad sam došel i nebute me se tak lako riješili. Daj mama skuhaj neku kavicu, imam vam nekaj za reć.
-Isuse bože, pa nije valjda da se ženiš? Pa bilo je i vreme, godine idu, imam dva sina, a unuka ne...
-Mama, daj se smiri. Ne ženim se. Odi skuhat kavu.
Stara je krenula u kuhinju još uvijek pričajući onak ispod glasa.
-Nedaj bože da bi se oženil. Ne bi svojoj mami donesel malo radosti....

"..Obožava Irsku glazbu, dugo ležanje u kadi, pivu, Jacobsov capuccino, tjesteninu, knjige..."
Kenjaš. Ne postoji tak savršena žena.

Gle, ipak je ovo fikcija, pa zakaj ne bi ubacil baš takvu??

A zašto ne bi postojala žena koja sve to voli? Volim i ja. Samo ne tjesteninu, nego paštu. :-) Čini li me to manje savršenom? :-)
Daywalker, znam da je fikcija. Piši dalje! :-)

a ja sam mislio da je stvarnost. sad sam razočaran, utučen, zgažen i pregažen!
piši dalje!

hej!... :)

donji komentar je bila ironija, samo da ne bude zabune!

to DayWalker:
priznajem, zaboravil sam da je fikcija.. ali kak bi rekel jedan moj školski prijatel - kaj je preveč, ni s kruhom ne valja... ma zekam se. samo ti objavljuj i dalje. to je tvoja slika, i ja to poštujem. smeta mi samo kaj Ona nema sestru. da negde slučajno naletim na nju. ajde, ako cijela štorija nije gotova, ubaci nekakvu sestru negde. ali ne maloljetnu. :)