Baba Dara vs Sikopata Jerotije

Jeo sam onoliko pasulja: i prebrance (sa suvim paprikama i bez) i pasulj sa jagnjetinom (u Bosni - zimsko jelo), i tavče na gravče (toplo i hladno)  i dvoprdce i troprdce (koji su tako ljuti da progore sto ako se prospu na njega), i vojnički pasulj iz poljske kuhinje (najbolje ga je u celoj JNA kuvao neki  zastavnik - VP8440 Vranje - njemu je uskipela zaprška jednom prsnula u oko i osakatila ga za vo vjeki vjekov) i paštu fažol.

I znate šta? Najbolje pasulje kuvali su (utata, njanjanja feministkinjama, borcima protiv rodne diskriminacije i ostalim politički korektnima) muškarci.  Žene kao da žure. Kuvaju pasulj kao i svako drugo jelo. A to ne sme. Pasulj je bre ozbiljna stvar.
Fakat, lepo ga kuva jedna moja tetka, da ne grešim dušu.  Nadam se da moja dobra majka neće videti ovaj blog (sem ako joj neko ne kaže) ali njeni pasulji su, na primer, uvek bili gnjecavi, ma koliko se trudila (stalni predment rasprave i nepresušni izvor konflikta).
Moja pokojna baba ga je kuvala odlično, kraljevski, k'o vojni kuvar, ali čak ni njen pasulj nije bio ni prineti onome što su u jednom okrnjenom zemljanom loncu od 10 kila (brat -bratu bilo mu je 50 godina) kuvali ćaletove kolege lovci - odnedavno pokojni Milovan Knez i njegov pobratim (davno pokojni) Milija Roditelj.  Ovaj blog je omaž njima.
Kad god bi otišli u lov na Jelicu (sredina 70-ih, početak 80-ih), njih dvojica bi džabaisali divlje svinje. Oni bi radije kod šumske kuće na Bukovcu raspalili veliku vatru, nalili sebi po ljutu, a na jednoj dasci sitno isekli dve-tri povelike suve svinjske kobasice, pola table dimljene slanine i jedno kilo - kilo i po sirove govedine. Kobasicu i slaninu nikad nisu kupovali u radnji nego ih je Knez uvek donosio iz nekih tajnih rezervi (bio je kasapin-amater, medjunarodno poznat po kuvanju svadbarskog kupusa i pravljenju duvan čvaraka, te kavurme i krvavice).
U onaj lonac nalili bi vode sa česme-izvora tu blizu, strovalili bi pasulj tetovac koga su celu noć držali u hladnoj vodi da žmićne (zabrekne)  i tako bi ga kuvali, pa otprilike sat, sat i po, taman dok polako ne posrkuću po dve rakije i dok Roditelj ne savije drugu cigaretu (ne znam odakle mu nadimak ali tako su ga svi zvali), pa bi pasulj ocedili, oprali i ostavili u jednu šerpenju koja je obično stajala na drvima ispod kuće.
Onda bi u avanu od smokovog panja, čekićem bez držalice (izgubli tučak) istucali slatku i ljutu suvu papriku, pa zatim i podosta belog luka. Knez bi svojim kao žilet oštrim nožem (napravio mu ga je Vidak puškar od čelika za kamionske gibnjeve)  tanko iseckao nekoliko glavica crvenog luka i dve tri šargarepe, malo paškanata i peršunovog lista.
Uzgred, sve bi sastojke i začine donosio umotane u novine i masan papir i vadio bi ih iz olinjalog nemačkog telećaka (vojničkog ranca).
U loncu bi istopili svinjske masti  i u nju sručili onaj luk (beli i crveni), soli, bibera i meso, pa slaninu i kobasice. Posle petnaestak minuta dodavali bi istucanu papriku  i običnu, kupovnu, mlevenu horgošku papriku da lepo pocrveni, pa so, biber, lovorov list, pola flaše domačeg kuvanog paradajza i onaj pasulj.  I vode.
Lonac bi izmakli od jake vatre, poklopili, nagrnuli oko njega žara i jednu nagorelu kladu (da drži vatru) i ostavili pasulj da šapuće barem tri - četiri sata.  Negde na pola ubacili bi jedan krompir u ljusci.
Kad bi ono unutra postalo gusto, Knez bi dosuo kašiku šećera i peršunovog lista i još malo kuvao. Onaj krompir iz prethodnog pasusa bi izvadio i bacio (krompir pokupi koješta iz pasulja i onda nema nadimanja i da prostite gasova i možete da krkate koliko 'oćete).
Mi bi obično nekako tada  stizali umorni kao psi i gladni kao vuci. Nekad sa sve ulovljenim divljim krmetom, a najčešće bez njega (divlje svinjče nije lako uloviti jer beži brzo, ima odlično čulo mirisa i sluha, a ume da bude i opasno). 
Dok bi Knez kuvao pasulj, Roditelj bi zamesio veeeliku pogaču i ispekao bi je ispod sača.
Prvo bi se poslužili pršutom i belim sirom i lukom. A onda bi po'pali po onom loncu ko psi po kosti. Pojeli bi sve, a onda bi nastalo otimanje ko će da hlebom omaže lonac (i to sem nas dvojice klinaca, sve bre bili ozbiljni, brkati i ćelavi ljudi - apotekar, inženjer mašinstva, veterinar, šumarski inženjer, kasapin, seljak domaćin, poštar, jedan agronom  i jedan bivši i po liniji Rankovića ražalovani komandir stanice milicije).
A pivo i špricer (ko šta voli) su uvek bili 'ladni jer ispod kuće ima izvor. A za nas klince Vitasok u onim staklenim flašicama ili "mali, marš na česmu pa pij vode ako si žedan". I salata bi bila od kiselog kupusa koji bi doneli pravo iz kace od nekog Ranka Gluvog koji je živeo u blizini.  I ona pogača. A za kraj suve šljive, suve kruške i jabuke divljake. I turska kafa.
Iz nekog razloga nikad nismo žurili da se vratimo u Čačak. 
A o Svetom Savi bi u tom istom zemljanom loncu kuvali kiseo kupus sa suvim mesom i slaninom, a o Uskrsu, Prvom Maju i (ili) Djurdjevdanu bi pekli jare na ražnju.
E sad, muka je što nisam zapamtio mere. Probao sam nekoliko destina puta da kuvam i ja ovaj njihov pasulj ali u manjoj količini i uvek bi ispadalo nešto što je sasvim jestivo, pa čak nije ni loše ali to nikako nije bilo to... Da li je stvar u količini, ili u činjenici da smo uvek bili jako gladni ili u jeličkom vazduhu i vodi i bukovim drvima ili brate, što rekao jedan prijatelj: "Svi mogu da naprave violinu, ali jedan je Stradivari."

hehe dobar blog. na Pamelu 007mi vučeš:))