DayWalker

Kad je teta Marija došla otvorit Dućan, Pero je već sjedil ispred. Živa enigma. Kak se uvijek uspije dignut tak rano, a svaku večer loče pred dućanom do fajrunta, onda si zeme još dve pive, pa s Belim i Lovrićem do parkića? Već godinama Tvrdi objašnjava da alkosi u stvari opće ne krme neg samo kratko vegetiraju da ih ne ubije nedostatak alkohola. Čim se prvi  ćumez ili dućan otpre, evo i njih. Pero je imal šezdesetak godina, al to se samo nagađalo. Faca izrovana od popucalih kapilara nije dopuštala točniju procjenu. Svako jutro je bil svježe izbrijan, uredno obučen i počešljan. Pristojno bi pozdravil, kupil pljuge, pivu i bombicu Mirogojca i zauzel svoje mjesto ispred Dućana.
Bil je negdje osmi mjesec, jebeno vruće već rano vjutro. Rijetki prolaznici koji su se vukli Ljubljanicom na putu prema poslu, dahtali su ko pesi. A tek je bilo 8. Pero bi pristojno pozdravil sve koje je znal, a znal je uglavnom celu Remizu i pol Rudeša. Nekad je bil gospon čovek, imal je ženu i dva sina, dobar posel  i nekaj zemlje u Zagorju. Kad su došle promjene i poduzeća su privatizirana, Pero je postal višak i završil na burzi. Imal je preveč godina i niko ga ni štel zaposlit. Teta Zdenka je umrla 1987. od raka, a dečki su otišli u Australiju. Tu više nije bilo posla. Svima je bilo krivo jer je Miro znal jebeno igrat nogomet i bil je nezamjenjiv na haklovima protiv bratskih Dugava. Slali su dečki Peri lovu, al od kad su otišli, više nikad nisu bili doma. Svaki pijanac ima tužnu životnu priču, pa ni Pero nije bil izuzetak. Nije on nikad puno pričal o tome, al svi su znali da ga jede kaj ni videl sinove više od deset let. Od tada samo loče pred Dućanom i već ga svi znaju.
(nastavit će se...)