ŠKOLA ZA ROMANTIČARE

Kada ti budem rekao da je tvoj trbuhSunce sa dna mora,Kada ti budem rekao da se tvoje grudiOtvaraju kao dva krila na snjegove djetinjstva,Kada ti budem rekao da su tvoje očiČavli jedne nedostupne zastave,Tvoja usta neistrošiva vatra staklenog plafona,Tvoja stopala negacija tla,I kada ti budem rekao da tvoja koljena otkrivajuTaštinu oblutkaNemoć vremenaI da tvoji nokti čine smiješnim ono što je korisno,I kada ti budem rekao da me je pred tobom stidMojih mišića i mojih riječi,I kada ti budem rekao da stiskajući teMislim na komore ratničkeU gomilama mlitavim,Da tada sažaljevam tvoje tijelo na mukamaI da eksplodiram u tebi ko što se sudi,I kada ti budem rekao da bjesnimŠto vidim tvoju vodu uvijek netaknutuKada se još jednom ogledam u tebiPrije nego što odeš da žuboriš ne znam gdje,Da ti ne opraštam Što nisi slomljena, rasutaPomiješana s pjenom moje krvi,Što si netko ko odlazi, ko pozdravlja i ko govori,Ko gleda drveće i ko misli na smrt,Neko, shvaćaš li, neko, napolju...Kada ti budem sve ovo rekaoNišta ti neće biti rečenoŠto ti netko drugi ne bi mogao reći,I mi nećemo biti manje osamljeni,Ti i ja,Svaki u oklopu svog spola,Naši bičevi zamršeni, naše lave pomiješane.Čini mi se ipak da se smiješ u meniDa ja plačem tvoje suzeJa koji podižem danak ponosa na tvojoj legendi,Čini mi se ipak da sam te izmislioTebe koja ne možeš da usniš ako nemaš na prstuPrsten mog imena.