ŠKOLA ZA ROMANTIČARE

Reči
Iz moždanog sunđera
na ispucale usne
cede se lagano, kap po kap.
 
One izgovorene postaju para
da se u oblak zgusne
i olovom okuje svodove.
 
One prećutane postaju stihovi
da kao nabujali slap
grizu kamenje i klešu tragove.
 

 
* * *
 
 
 
 
Iako sam svoje najluđe godine provodila u Beogradu ne baš mirno, letnje ljubavne avanture su mi bile najslađe. Zaobilazila sam dalmatinske galebove i zaljubljivala se u momke koji su dolazili iz raznih mesta širom nekadašnje Jugoslavije. Mada, najveća slabost su mi i dalje bili visoki, plavokosi Bosanci i Hercegovci. A posle letovanja koja su tada trajala najmanje tri nedelje, a nekad i mnogo duže, vraćala sam se na beogradski asfalt izgubljenog pogleda. Sa mirisom borova u kosi, šumom mora u ušima i džepovima punim ceduljica sa ispisanim adresama. I obećanjima da ćemo se sigurno dopisivati do sledećeg leta. Retko kad su se ta obećanja i ostvarivala. Ali poštare smo dobro zasipali poslom bar do zimskog raspusta...
 
 
 
Godine su prolazile, dopisivanja su bila sve ređa, svi smo počeli da žurimo negde... Danas ponekad naletim na moje stare dnevnike. U njima se kriju neki tekstovi koje sam davno pisala. Tada sam imala vremena da prvo sve ispišem u svesku, a onda što lepše prepišem na hartiju pisma. Kada danas to pročitam, usta mi se odmah razvuku u osmeh. Koliko samo te reči svedoče o nekim prošlim vremenima i mom sazrevanju u njima!
 
 
 
 
 
 


 
 
 
... Prvo da ti mnogo zahvalim za sliku što si mi je poslao. Odmah da ti objasnim situaciju za moju sliku. Snimljen je jedan čitav film U BOJI. Međutim razvijanje filma traje 25 dana, a izrada slika takođe 25 dana. Da sam znala da to tako mnogo traje, kupila bih običan crno-beli film. Zajedno sa još nekim mojim drugovima i drugaricama sam izišla u "Politici". Šaljem ti tu sliku, zasad, kao zamenu za pravu.
 
... Baš sinoć sam bila u Skadarliji. Sad me interesuje sve bosansko, a juče je tamo gostovala Baščaršija. Skadarlija u bosanskom ruhu je bila divna. Tamo sam srela Mišu sa mora. Dosađivao mi je kao uvek, ali ja sam mu rekla da se dopisujem sa tobom i da ću ti biti verna.
... Što se tiče kuvanja, znam da skuvam mleko i nadam se da će ti to biti dovoljno. Ako nisi baš zadovoljan, mogu da pokušam i da kuvam rovita jaja. Šalim se.
 
... Dok pišem ili čitam tvoja pisma čini mi se da pričam sa tobom i da te gledam. Samo preko pisama mogu da premostim toliku daljinu. Pisma mi skraćuju čekanje. Još dugih 7 meseci i 5 dana.
(Iz mojih pisama prvoj ljubavi E. kada sam imala 13 godina)
 


 
 
 
Šta su ljubavna pisma? Ritual između dvoje koji ne može razumeti niko treći. Koliko samo tu ima novih reči posebnog jezika koji se rađa izlivanjem osećanja, jezika koji razumeju samo oni koji jedno drugom pisma pišu. A šta su pisma kad postanu uspomene? Spomenik jednoj ljubavi, želji, strasti pred kojim se ne savija glava. Već donose nežni buketi sete i spoznaja da se život nastavlja...
 
Kada samo pročitam ili se setim nekih napisanih reči nakon prekidanja veze! Neke i dalje bude osećaj topline, a neke mogu i da zabole. Naročito kada se sve odigra sasvim drugačije od onog što je izrečeno, obećavano, željeno, ponavljano kao sušta istina... A onda reči kojima se sve prekida vremenom poprimaju obrise neuverljivih izgovora zbog gubitka emocija ili hrabrosti.
 
Ali, kad malo bolje razmislim, sve je to normalno. Život donosi razne, ponekad nepredvidive situacije i preokrete. Najvažnije je da reči budu iskrene u trenutku kada iscure. I treba da se rode baš onda kada su začete stvarnim emocijama. A to što se dešava da reči posle nekog vremena izgube smisao, ne znači da smo potonuli u laži. Samo navodi na pomisao da i neke reči imaju ograničen rok trajanja. Kao da su hrana ili lek. I dobro je što u trenutku kad ih izgovorimo ili napišemo ne znamo da pored datuma proizvodnje upišemo rok važnosti. A taj rok, ako je ograničen, često je kraći od trajanja emocija koje ipak bar ostavljaju svoje neizbrisive tragove na duši.
 
Na kraju, uvek najviše bole neizgovorene i nenapisane reči. One koje smo prećutali ili one koje smo toliko želeli da čujemo.
 
(Iz mog dnevnika kada sam imala 17 godina)