ŠKOLA ZA ROMANTIČARE

Rešio sam da ovaj dan provedem u prirodi, da zalečim koliko mogu rane od žene koja me je iskristila i odbacila. Morao sam uspeti u tome , zato sam i došao na jezero. Seo sam na jednu klupu pored jezera i posmatrao vodu koja je bila kao posipana nekim kristalima koji su vibrirali po površini. Tako sam sedeo nekih sat vremena zureći u površinu vode. I kao da mi je dolazio neki glas , koji mi traži pomoć. Trgnuo sam se i počeo da tražim u svojim mislima taj glas. Nekome treba moja pomoć. Nekome koga i ne poznajem, već samo znam da postoji. Nekome sa kime sam povezan tako čudnom linijom života. Nekome ko je ušao u moj život , na neki neverovatan način. Ali da, .........toj neznanoj devojci zaista sam bio potreban. Ne u stvarnom , već u ovom čudnovatom životu , van vremena i prostora. Začuo sam iza sebe , zvuk nekog teškog vozila , koje se približavalo. I kako se približavalo tako sam ja imao želju da se taj zvuk pretvori u tišinu. Bio je to autobus , koji se kretao krivudavim putem i približio stanici koja je bila baš na mestu gde sam ja sedeo. Nakon jednog minuta, autobus je došao i vrata su se otvorila. Vozač je pogledao u mom pravcu i pitao me da li ulazim. Ustao sam i kao pod nekom čudnom komandom ušao u autobus. Vozač me je pitao dokle putujem, a ja sam samo rekao da idem do kraja jezera. To je nekih dvanaestak kilometara . Ne znam zašto sam ušao u autobus , ali sam znao da moram, da moram da pomognem nekome kome je sada potrebna pomoć. I znao sam da me ona ima u svojim mislima. Ta neverovatna nit koja nas je spajala davala mi zadatak da moram da odem na drugi kraj zezera. Nisam bio svestan šta to znači , ali sam znao da ću nekome pomoći. Pomoći ću neznanki koju sam samo čuo telefonom. Autobus je krivudavim putem polako išao pored jezera. Jezero je bilo sa leve strane , i što se više kretao ka cilju , tako je i jezero u mojim očima bivalo sve veće i veće. Sa leve strane , prolazilo se pored okolnih brda iza kojih se skrivala gora. Sneg nije uspeo da okopni na celoj dužini puta , već ga je toplo vreme topilo , ali ga je bilo na mestima gde ne dopire sunce. Posle dvadesetak minuta vožnje autobus je stao na raskršću koje se odvaja od jezera. To je bila moja stanica. Vozač je otvorio vrata i ja sam izašao iz autobusa. Na tom okretištu , imalo je par prodavnica i jedan restoran. Otišao sam u pravcu jezera i tamo se zadržao nekih dvadesetak minuta. Nakon toga otišao sam u restoran i naručio čaj. Veseli konobar doneo mi je šoljicu sa čajem i otpočeo da se šali sa mnom kao da me poznaje godinama. Naravno ja sam privatio njegovu duhovitost i odgovarao mu na pitanja. Pitao sam ga da mi spremi jedan sendvič i on je otišao u kuhinju. Tamo se zadžao nekih petnaestak minuta , a ja sam shvatio da baš on lično priprema sendvič. Pojavio se iza pokretnih vrata , sa velikim zamotanim sendvičom, u pola vekne hleba. Sendvič je bio bogat, tako da sam pomislio da je sav materijal koji je imao u kuhinji stavio u njega. Naručio sam i flašicu soka i polako počeo da obrađujem jumbo sendvič. Bio sam gladan, osetio sam glad koji me morio mesecima ali nije došao da me pozove na uživanje sa hranom. Sendvič sam pojeo posle dvadeset minuta ispio , još jednu flašicu soka , pozvao konobara , platio mu i izašao napolje. Nastavio sam sa šetnjom još pola sata , onda otišao u prodavnicu , kupio tamo papirnate maramice i pitao prodavca kada imam autobus , prema brani, mestu gde se nalazio moj hotel. Na moje izneađenje , prodavac mi je rekao da će taj autobus doći tek sutradan u 6 ujutru. Izašao sam , i video kako je krenuo za mnom da me odgleda i vidi šta ću raditi. Pošao sam prema stanici i u trenu mi se pojavilo ono što me je dovelo dovde. Ona , u mojim mislima govorila mi je , moraš mi pomoći , samo ti možeš da mi pomogneš, ali moraš večeras biti u svom krevetu. To je značilo da moram naći način da dođem do hotela. ,,citat iz romana,,