Leto je doba kad noć, topla kao ljudska usta, sporo i sigurno osvaja grad. U ponoć na svih devet nebesa razapinje sjajne i sigurne zastave pobede - zvezde, čija trpka glatkoća obasjava gradska kubeta i krovove. Grad se pod ljubavnim teretom tame okreće na
Leto je doba kad noć, topla kao ljudska usta, sporo i sigurno osvaja grad. U ponoć na svih devet nebesa razapinje sjajne i sigurne zastave pobede - zvezde, čija trpka glatkoća obasjava gradska kubeta i krovove. Grad se pod ljubavnim teretom tame okreće na bok, ne prestajući da sanja sever, sjajne sokove leta i sirovu lepotu mora. Pred zoru, sa samih rubova grada, podiže se grimizno lice zore, sa nežnim, usnulim kapcima. (Svi smo mi bar jednom i u snu, jer zato nas je Bog ovamo i poslao, ljubili takve kapke - magnezijum papir, zaslađeni fosfor, zgrušanu radost. Sećanje na tih nekoliko trenutaka oštre lepote razgrće tamu svakodnevnog ništavila.) Tada, u pozlaćenoj prašini letnjeg jutra, sa potpuno pustih gradskih ulica, podiže se jedna svetla, milozvučna senka, koja plovi niz mlaki dah čistog, azurnog jutra. To je - Čežnja. Umesto haljine ona nosi šapate, umesto niski i pozlata - tepanja, umesto prstiju - čistu čipku nežnosti. U blago mleko ranih jutarnjih časova, Čežnja nejednako i oprezno, da ne bi okrnjila njihovu savršenu lepotu, govori. To su reči nalik na jedno Stendalovo pismo Matildi Dembrovskoj: "Ta strast prema Vama je postala najvažniji događaj u mom životu. Sve što me je zanimalo i izgledalo važno izbledelo je pred njom... U dugim usamljeničkim večerima bilo je trenutaka kada sam, da je to bilo potrebno, bio spreman i da ubijem samo da bih vas video." Ili na nekoliko Džojsovih rečenica iz juna 1904, upućenih Nori Barnakl: "Možda sam slep. Dugo sam posmatrao nečiju crvenkasto-smeđu kosu i zaključio da nije tvoja. Otišao sam kući sasvim utučen... Nadam se da ćeš biti tako dobra da se sastaneš sa mnom - ako me nisi zaboravila..." Svi znamo staru istinu: čovekov život vredi onoliko, koliko je čežnje po zemlji posejalo njegovo biće.Ko od nas nije očekivao pismo i sa strepnjom slušao nejednake korake poštonoše po vrelom stepeništu u dane jula i avgusta? Ko od nas nije potpuno beskrvnim prstima, providnijim i beživotnijim od svake hartije, uzimao u ruke koverte u kojima nije bilo skriveno pismo, nego presuda - ima li dalje smisla ili ne? Literaturu nesretnog dvadesetog veka, trajno je obogatila epistolarna proza koju su pisali Celan, Sioran, Ahmatova, Berberova, Brodski, Pasternak, Rilke, Marina Cvetajeva, Kafka. Ponekad, kao kod Cvetajeve, pisma su jednako uzbudljiva i vredna, tako da predstavljaju ne dopunu, nego produžetak njenog literarnog opusa. Ona kao i da nije umela da piše ništa što nije bilo punokrvno, dakle do kraja ljudsko i umetničko. Njeni spiskovi odeće koje treba poneti na put, beleške o pročitanim knjigama ili susretima su literarni medaljoni, sa srcem prepunjenim strastvenim smislom i nekom blagom, slovenskom radošću, onom radošću - uprkos, koja je svim stanovnicima ovog dela sveta tako poznata..."Ti se baviš biografijama", rekao mi je jutros u telefonskom razgovoru jedan prijatelj. Nisam odgovorila. Jer ja se ne bavim biografijama. Ja samo znam da postoji neko blag i dobar, po čijem se planu odigrava život svakoga od nas i neko drugi koji taj plan neprestano ometa i ruši. To sagorevanje između dve vatre naš je život. Pisma pisana između te dve buktinje, možda najbolje svedoče o potpuno tajanstvenoj i nedokučivoj ljudskoj egzistenciji, koja samo izgleda jednostavna i jasna. Štiteći se od smrti i od same misli o smrti, ljudi navlače bezbroj krinki i zato svakodnevna pisma najčešće nisu uzbudljiva (posmatranje pozornice sa koje nije podignuta zavesa). Ljubavna pisma daleko su intrigantnija - u njima, čineći kao da govori o adresantu, adresant ponajviše i najiskrenije govori o sebi. O svim slojevima one "blagoslovene džungle u nama".Čitavo jedno leto provela sam čitajući tomove i tomove najrazličitijih ljubavnih pisama. Najluđe epistole pisali su Rusi, najnežnije Francuzi, najstrastvenije Irci.Tada sam naletela i na najlepše ljubavno pismo napisano na ovim prostorima. Napisao ga je u Zagrebu, marta 1981. Krleža: "Draga moja B, stiglo je proljeće na Gvozd. Zvoni zvono Sv. Marka, kotrljaju se srebrne lopte zvonjave po našem krovu, sunčano jutro, kosovi, dobro jutro, nadam se da si dobro spavala. Pod ovim tornjem Sv. Marka davno, u davnoj davnini, prije mnogo godina, srela se jedna djevojčica s jednim dječakom, koji je pisao pjesme...Taj (mladić) ni danas ne radi drugo, nego piše pjesme, a jedna od njih je i ovo pismo. Do viđenja, Tvoj M.K."Strastveni čitalac epistola primetiće da su pisma pisana za zimskih meseci, kada su ulice ugušene snegom, a svetlost zgrušana od hladnoće leže na zenice, meditativnija i setnija. To su pisma od sreće poludelog uma. Njih je pisao Apoliner Lujzi de Kolinji-Šajton, jednog februara 1915. godine. Evo samo nekoliko taktova: "Budi blagoslovena što si se podala potpuno, bez ograničenja. Neka si blagoslovena zato što si tako lepa, neka su blagoslovene tvoje oči, tvoja usta, neka su blagoslovene tvoje dojke, male ždrebice koje poskakuju, blagosiljam tvoje slabine u kojima treperi mračno i strašno sladostrašće... Neka su blagoslovena tvoja snažna stopala, njih sam jednog dana ljubio, smatrajući ih nezgrapnim, a ona su lepa kao stopala grčkih žena koje su uvek išle pešice. Obožavam te. Neka je blagoslovena tvoja kosa koja je nalik na prolivenu krv".Jesenja pisma su ona u kojima se polagano gasi šampanj koji je leto načinilo od naše krvi. To su pisma srca, jedinog što je od anđeoskog ostalo u nama posle pada. Septembra 1978, Henri Miler piše jedno takvo pismo Brendi Venus: "I sada, u osamdesetsedmoj godini, ludo zaljubljen u mladu ženu koja mi piše najčudesnija pisma, koja me voli na život i smrt, koja me je vratila životu i ljubavi (prvi put savršenstvu ljubavi), koja mi piše tako duboke i dirljive misli da sam zbog toga srećan i zbunjen, kao što to može biti samo mlad čovek... Draga Brenda, možeš li da ne požališ zbog ovog ljubavnog romana usred svoje mladosti? Oboje smo blagosloveni. Nismo kao ostali svet. Mi pripadamo zvezdama i univerzumu. Henri".Pisma pisana u proleće su pisma u kojima muzikalno i isprekidano dišu, zaljubljeni april i meditativni maj. Ovo su pisma duše, u kojima lebde sjedinjeni sokovi molitava i sokovi poljubaca. Takvo jedno pismo je Ofeliji Kejroš poslao marta 1920, niko drugi do - Fernando Pesoa. Iako je Pesoa napisao duhovitu i nežnu pesmu o tome kako su "sva ljubavna pisma smešna i ne bi bila ljubavna pisma da nisi smešna", ipak je napisao i sledeće redove: "... Želeo bih da me razumeš. Da znaš da osećam i mislim o tome, kako me ne bi smatrala hladnim, suvoparnim, ravnodušnim. Ja uopšte nisam takav, detence moje maleno, moje ružičasto jastuče koje bih izbockao poljupcima (kakva budalaština). Poklanjam ti jedan kineski privezak i zbogom, do sutra, anđele moj. I još ti šaljem čitavu jednu kućerinu punu poljubaca, od tvog, večno tvog Fernanda".Ljubavna pisma pisana u leto, redovi su u kojima su se pomešali svetlost i strast sa sve četiri stihije sveta. To su pisma duše koja se zaodenula u telo i - počela da bunca lepotu, radost i čistu strast. ("Što leto ne da da se čuje ševa, krv je okrutna premda zna da peva", rani su stihovi Erike Džong).Od svih pisama odsanjanih i poslatih u leto, među najlepšima su ona pisana tokom leta 1926, kada se Marina Cvetajeva dopisivala sa dva izuzetna pesnika, Borisom Leonidovičem Pasternakom i Rajnerom Rilkeom. Evo jedne rečenice Cvetajeve, iz jednog od prvih pisma Pasternaku: "Život je - železnička stanica, uskoro ću otputovati, a gde - neću da kažem". Na njega Pasternak odgovara silovito: "Sutra ću postati drukčiji, stisnuću zube, latiću se posla. A ovu noć ću provesti sa tobom... Danas sam počeo da ti pišem pet pisama. Dečak boluje od gripa, Ženja je kraj njega, tu su još brat i snaha. Ulazili su, izlazili. Prekidao se potok reči koje si ti ispijala i izvlačila iz mene. Mi smo se odmicali jedno od drugoga. Jedno za drugim pisma su išla do đavola. O, kako ti divno radiš! Ali, ne uništavaj me, ja hoću da živim s tobom, dugo, dugo da živim... Usnio sam početak leta u gradu, svetao, bezgrešan hotel bez stenica i banalnosti, a možda i nešto nalik na vilu u kojoj sam radio. Tamo dole su bili baš takvi hodnici. Rekli su mi da me traže. Predosećajući da si to ti, lako sam pretrčao prostor koji je uznemiren svetlošću i sjurio se niz stepenište. Odista, u nekakvoj putničkoj haljini, u izmaglici odlučnosti, ali ne slučajnoj, već okriljenoj, isplaniranoj, stajala si baš onako kako sam trčao k tebi. Šta si bila? Neuhvatljivi oblik svega što u trenutku prelomnom za osećanja, ženu na tvojoj ruci čini fizički nepodudarnom sa čovečijim rastom; to kao da i nije čovek, već nebo u svojoj lepoti oblaka koji su ikada lebdeli nad tobom. Ali to je bio samo delić tvojih draži..." Krajem maja 1926, Cvetajeva piše Pasternaku novo pismo: "Zdravo, Borise! Šest sati je izjutra, sve urla i duva. Upravo sam trčala po aleji na bunar (dve različite radosti: prazna kofa, puna kofa) i celim telom, koje dočekuje vetar, pozdravljala sam se s tobom. Kraj doksata (već sa punom kofom) druga zagrada: svi su još spavali - zaustavila sam se, digla glavu tebi u susret. Ja tako živim s tobom, jutra i noći, ustajući u tebi, ležući u tebi..."U slučaju Cvetajeve i Pasternaka, stihija ljubavi bila je jača od stihije smrti. Zauvek nam je sačuvala njihova pisma i stihove. Iako je njihov kasniji život bio sve samo ne lak i jednostavan, jedno leto ljubavi bilo je ulog u kome je ležao uvek ponovo pronađeni smisao.Noću, kada procveta mesečevo telo, nad gradom u kome jednovremeno bujaju drenjine, dalije i drozdovi, san naša tela spušta u voljene ruke. I mi se budimo sa plućima punim muzikalnih, zvonkih poljubaca, koji polako, kako odmiče dan, prerastaju u psalme. Čitavo leto opkoljeni smo setnom magijom oblaka koji se ljube - i to je ljubavno pismo koje piše Bog, vrelim dahom javora koji, nama u vrat, lišćem šapuće da beznadno voli jednog leptira i opojnom muzikom tek uzbranog cveća, što mirisavo i suzno umire po cvećarama, žudeći za suncem. Ulicama koračaju demoni i divovi i dajmoni i anđeli. I svi imaju samo jednu želju - da ponesu duboku ljubavnu ranu u grudima, koja će dugo boleti. Jer je tom bolu ime sreća.
09.01.2008. u 7:59 | Prijavi nepoćudni blog | Dodaj komentar