ŠKOLA ZA ROMANTIČARE

Konacno sam spreman uploviti u more beskrajne ravnodusnosti.Spreman sam da prihvatim svet onakav kakav me ugrozava iz mog vidokruga.... U poslednje vreme obuzimaju me snovi, koje sanjam po citavu noc.Secam se samo upecatljivih slika, za koje sam siguran da su odraz moje podsvesti. Upravo dodiruju najvitalnije mojih dvoumica i sada me ispunjavaju posebnim osecanjem koje ne mogu da definisem. Osecanje u svakom slucaju nije negativno. Pokusavam da nadjem odgovor... Nekada sam kao dete cesto izlazio ispred vrata u predvecerje, gledao u prve zvezde koje se pojavljuju, a zatim bi mi pogled skliznuo do jedva primetne granice izmedju tamno i svetlo ljubicaste, koje su se dodirivale krivudavom linijom iscrtavajuci reljef zapada. Pevusio sam tada pesme tiho samo Tebi, i ludacki zeleo da zavirim iza te krivudave linije. Znao sam da si tamo negde Ti... Neka nestasna maglovita ruka dovela je Tebe meni. Od tog trena izgubio sam osecaj za vreme, pa sada tacno i ne znam da li je to vece bilo upravo to ili neko drugo...Znam da sam te veceri dugo lezao budan, zurio u trag svetlosti koji je ulicna svetiljka bacala u sobu. U glavi mi je neprestano tekao neki blagi vodeni talas koji sam uporedjivao s Tvojim glasom... Tvoj pogled mi je neprestano bio u mislima, a kada bi se zagledao u Tvoje oci, video bih na tom plavom nebu kao bljesak rose na jutarnjem suncu trag prozivljenog... Voleo bih da sa malo reci mogu reci sve, ali misao se odveze pa potece... Sva jutra su mi opet tuzna...Secam se kako si divno umela da pricas, da drzis za ruku i nista lose nije moglo pomraciti to vedro nebo iznad nas. I kao da si tada poluglasno govorila stihove o lepoti, kao da je muzika andjela pratila tvoj dodir rukom, tada si izlecila ranjeno srce vucijaka.... To srce sada pripada samo Tebi, kuca Tvoje ime, kuca samo za Tebe...Njemu nedostaje Tvoje srce, nedostaju mu topli otkucaji, melodija ljubavi... Samo tvoj...

zijeeeeeeev...jel ima kave? jutro