Svaka zdapi ima svoj blog

Kao mala je bila razigrano dijete i nimalo drukčija od drugih a opet suviše prepoznatljiva...Po cijele dane je nosila lutkice i radila im male haljinice i s njima razgovarala...Da to je jako voljela... Razgovarati...A kad su slova bolja legla počela je i čitati i opet sama sa sobom razgovarati jer je nisu baš previše razumijeli...Bila im je nekako pretroma za druženja a prebrza za razgovor i svima je postala nekako odbojna i nezanimljiva...A ona je i dalje čitala...Jednog dana je naišla na jednu lijepu knjigu u staroj torbi na tavanu...Privukao ju je crtež na koricama...Voljela je knjige sa tvrdim koricama i lijepim crtežima na njima..Naime,uvijek bi joj se prije čitanja mašta poigrala sa crtežom i zadovoljstvo očekivanja joj pružila...Počela ju je čitati ali joj nije leglo...Nekako je bilo nezanimljivo....No svakim pogledom na crtež sa korica ona je dobila volju i poticaj i malo po malo knjiga više nije bila tako hladna i kao da se umiljavala pod njenim čitanjem...Ona je sve više vremena provodila s njom i svaki dan joj uzela poneki red da se razveseli...No krenula je u školu i uz društvo i nametnute obaveze ona je knjigu zanemarila pa posle i na nju zaboravila...Jednog dana kad se vratila ljuta iz škole ugledala je knjigu kako ju je upitno i dobroćudno gledala te ju je primila u njedra i nad njom se rasplakala...Knjiga se je opet u njoj probudila i dobila svoju pažnju ...Prošla je ponovo sve ono već pročitano makar se je više manje toga sjećala i sve je brže grabila prema kraju......No tu je stala i vratila je natrag na policu...Znala je da je samim krajem više neće moći zadržati i da će se čarolija u ispuhnuti zrak pretvoriti te se je sjetila kako da napravi bolni kompromis...Ona je krajeve svakim danom izmišljavala i knjiga je uvijek kraj nje disala,ne punim plučima ali zadovoljna nekako na svoj način...Prolazile su godine i ona i knjiga su ostarile i imale jedna drugu a oboje su dijelile tugu...Oboje su došle duboko u starost i tada se je ulovila u razmišljanju da,da li se knjiga potpuno otvori tek kad se pročita pa tek onda možda prirodno i zavoli ili samim činom postane dio prošlosti ...Uhvatila je snagu i pročitala kraj...
Našli su je sutradan ...Još dugo su neki ljudi pričali o eleganciji odlaska a svi su se složili da je jučer bio prekrasan dan,možda najljepši unazad ohoho godina........

treba doći do kraja ...knjige

Marino, molim te...nemoj više ovako pisati..oprosti, nemam pravo to od tebe tražiti..ali..na zadnjoj sam stranici knjige...još osta jedan malo veći pasus...kojeg stalno odgađam "pročitati"..a jednom ću morati i znam...bit će to jedan od onih prekrasnih dana u kojima se osmjeh razliva po licima ljudi, biva zarazan...- stavi neki paravan...zašto sam pročitala zadnji pasus??? da mogu, vratila bih te trenutke čitanja, eh da mogu...al slutnja osta završetka tjerala me dalje ..da sve pročitam...ma, ubit ću sve svoje emocije u sebi...u kamen da se pretvorim..onaj što probija se kroz svemir i ulazi u našu atmosferu, ali ne izgara...krater ogroman za sobom ostavlja! ubit ću u sebi sve što ljudskošću diše, hoću tako mi ovog komada zemlje pod nogama!

lijepo mi je ovo.....

divno je...

:))

mytham ti mythos kako krave riču :) proza je gadna gadura.

predivno, predivno...zastrašujuće!

jako lijepo i toplo:))))

M jel' se to susjeda vratila i do tebe navratila i u crni ponor te sunovratila ;o))