...

-         Hej, mala! :)
-         Hej, otkud ti? :)  (Sranjesranjesranje, otkud ti?!?!?!?  Kako izgledam, kako izgledam? Kako mi je drago da sam oprala kosu jutros! Da sam bar obukla suknju, on voli suknju… hoće skužiti ako sad otkopčam još jedno dugme košulje? Naravno da će skužiti, ludaro! Saberi se!)
-         Bio sam u prolazu, nešto imam po gradu za obaviti pa da te pozdravim.
-         Baš lijepo, dugo se nismo vidjeli (Istina, mogao si se i najaviti da se psihički pripremim, a ne mi ovakve šokove priređivati… zgodan je… da, da, zgodan je, pričaj nešto, ne gledaj ga samo!) Žuriš se?
-         Malo. Ali ako hoćeš, stignem te odvesti na kavu :)
-         (Da na kavu…na sladoled, na kolače, na ručak, večeru, na piće prije i cigaretu poslije, na kraj svijeta i do prvog portuna) Mogu, ali kratko, imam dosta posla.
* * * * *
 -         Kako je na poslu?
-         Pa ok… sad je gužva, pripremamo neke seminare o blablablablablabla… (Kako je zgodan… zašto sam sjela preko puta, a ne pored njega…ako se premjestim što će misliti? Dosta je glasno ovdje, mogla bih reći da ga ne čujem dobro…ma daj… dosta je što ispadam nijema pola vremena, ne moram ispasti i gluha. Uostalom, ako sjednem kraj njega neću mu vidjeti usta…mislim da bih ga mogla samo gledati kako priča danima. Ne, ne bih mogla…nakon pola sata bih mu sjedila u krilu i mazila te usne prstima…nježno, polako, da škaklje, da nervira, da poželi protrljati usne mojima, da poželi ruku) Zašto se smiješ?
-         (Čestitamo! Upravo ste postali freakuša godine!) Ma ništa, pričaj samo.
-         Ma reci slobodno… smiješ se tome kako pričam?
-         Ne, volim te slušati (Zašto gleda tako u mene? Sad se i on smije… naravno da se smije. Vjerojatno se pita kad se ona relativno normalna cura preko puta pretvorila u mlađu verziju Hloverke. Prestani me gledati!!! Je li tu dovoljno mračno da ne shvati koliko sam pocrvenila? Neću nikad smjeti izaći odavde…) Bezveze se smijem, što ja znam zašto (Da, bravo, sad si sve objasnila! Bi mogla dobiti jedan kamion da pređe preko mene i skrene razgovor  na nešto ugodnije?)
-         Drago ti je što me vidiš? :)
-         Malo :) (Puno, ogromno, beskonačno, gledala bih te svako jutro… kladim se da te oči ujutro prelaze iz sivog u plavo… a da vidiš što sve moje mogu…" you show me yours and I'll show you mine, just keep on…" HALO! Opet se gubiš… tableticu, možda? Bježi dok te ne institucionalizira) Ali moram nazad na posao.
-         Da, i ja žurim. Drago mi je da sam te vidio.
-         I meni… lijepo da si navratio.
-         Morati ću češće, vidim da te zabavljam :)
-         Slobodno (možeš i u P-ovu , 7. kat, stan 31, druga soba, krevet je ogroman)
-         Smiješ i ti nazvati, znaš? :)
-         Znam, hoću (pa da umrem) Idem, dobit ću otkaz, vidimo se.
-         Vidimo se. Bok.
 
(Gleda li za mnom? Da se okrenem? Ne, onda će znati da me zanima gleda li. Kako hodam? Draga majko, uistinu bih voljela da si me naučila hodati na vrijeme. Mogla bih se nonšalantno okrenuti i mahnuti? Mogla bi tako, onda ću vidjeti gleda li, a neće ispasti da me briga… osim ako ne shvati da samo glumim… ne, neću se okrenuti… ali zašto ne? Možda mu bude drago? Možda se baš moram okrenuti, možda to treba? Jer zašto je došao? Ako se sad okrenem, možda to nešto pokrene. Ma sad mi je kasno za okretanje… znati će da sam cijelo vrijeme razmišljala o tome. Ili neće? Tko bi pomislio da ima ljudi koji toliko razmišljaju o okretanju? Okrenuti ću se sad… pazi,  polako, ležerno, nasmiješi se i mahni................ Koji #%&$#!) Oprostite, gospodine.
 

Odlično :-)).

ajde, barem nisi u tramvaj:)) btw, nije da te hvalim onako, ali .. nice one:)

Yetti, unistio si me :) Svo vrijeme sam se nadala da se to ne primjecuje bas toliko :)

Ekipica dolje, hvala. Koristim priliku i ovaj trenutak pribranosti da se ovim putem zahvalim svima koji su mi ikad uputili neko pozitivno misljenje koje sam naizgled ignorirala. Imam defekt da ne znam primiti kompliment, jos jedna stvar koju mogu svaliti na roditelje :)