Fakat me sad nema...

Tko bi rekao za nekog tko ima nježne ruke kao ja, da će pod stare dane postati zidar. I to ne običan, nego onaj što pravi najtvrđe bedeme oko srca svoga. Sazidao sam ja njega nedavno, pa je naletjela jedna plavuša, i bedem napukao na više mjesta. Plavuša se počela provlačiti kao voda kroz pukotine na putu do mog srca. Postao sam ranjiv, zaljubljen, bio sam spreman dati joj sve. Pamet naravno nije vjerovala srcu, ali i najjači i najveći znali su pokleknuti zbog samo jedne žene.

A onda se sve promjenilo, i to u jednoj hladnoj večeri. Zvala me je da dođem, i došao sam, no ništa nije govorila, bila je samo slomljena.

(Jebemu miša, Hajduk vodi 1:0, ovo zanemarite)

Slomila je i mene, iako ja to neću nikad priznati. Drugi dan poslala mi je email. Ja sam njena ljubav tajna, ja sam ne znam kaj, no nije to pokazala kad je trebala. I počeo sam užurbano popravljati pukotine. Bilo je teško, jer još uvijek se uhvatim da mislim na nju, na njen vedri duh, osmijeh, pogled ili na njenu plavu kosu.

Još uvijek na svaki njen poziv da se vidimo, izmišljam nepostojeće razloge, kako ne bih opet pokleknuo. A zašto? ;)

pa to se i ja trenutno pitam.. poklekni..:)

Eh @shea, ja to ne bi rekao ni najgorem neprijatelju ;)

kad si tako dobar zidar... sazidat ćeš ponovo..ako zatreba..mada svaki napuknuti zid ...

Zato kaj imaš prevelik ponos:)

zivot će ti proći u tom pitanju:-(

vrijeme je za crnke :-))

Zašto? Jer ste bedaci svi skupa ;-)
Krasan tekst...jednostavan i iskren...
Svakodnevan...