koje li gadarije
bili smo kod frendova. onda smo uspavali klince i otišli učetvero van. većerica, buteljica plavca, ugodna večer. priče o klincima, poslovima, trošenju novca, godišnjim odmorima. ma prava idila. mozak na pašu.
onda su žene bile umorne i otišće doma a nas smo dvojica još ostali. pa smo počeli obilazit birtije naše ranije mladosti. i tak birtija po birtija, runda po runda i dođe drugi dan. onda smo još išli na kiseli burek od sira i zadnju pivu na busni kolodvor ("gumica" - vječna i nepromjenjiva). tu je bil neki frendov šulkolega kojeg nije videl valjda 15 godina. malo je zgledal ofucano. ne zmazano neg onak nemarno, poluzapušteno. i bil je već sivozeleni u licu od alkohola. pil je vekiju. pred njim je bila pretrpana pepeljara. očito je cijelu noć tu.
i bok, kak si, pa kaj ima, pa gde si sve te godine, pa ovo pa ono. a bil je čovjek u ratu. i onda u mitrovici, pa stajićevu, pa u kurac gde još nije bil. jedan bubreg je moral izvaditi jer mu je počel truliti, stopalo mi je ukočeno jer je bilo zdrobljeno i zaraslo je po svojem. svi su mu zglobovi bolesni jer je spaval uglavnom na mokrom betonu skoro godinu dana. al je sve to skup ništ. jer su mu živci otišli skroz. ljudi koje je tam upoznal i koji su to preživili su uglavnom već ispucali svoj metak u glavu ili su sasvim neuračunljivi. nema više kontakta s njima jer nemaju o čemu pričat. i tak to.
onda smo još sat vremena ili neznam kolko jer je meni bila ko vječnost. slušali kak su ga četnici silovali. i kak su poslje tukli pa opet silovali. i plakal je i smijal se i onda još vekije naljeval u sebe (imam još taj jedan bubreg, pa da mu nebu dosadno, he, he , he). i nismo imali u zalihi nikakvu zgodnu frazu pa da odemo doma. i frka bi nas bilo ostavit ga samog. nekak smo se nadali jutru i suncu, pa mu bude došla bolja volja. ili ga bude alkohol svladal pa bu zaspal i onda bu mu već bolje.
onda je gazda rekel da mu je žal, al da je fajrunt jer da mu bude došla inspekcija. a u stvari nije štel imati scenu u birtiji. a mirišalo je na nekaj grdo da se bu dogodilo. onda smo si seli onak pijani u auto i odpeljali se na parking pred bolnicom. frend je skočil doma (to mu je dvije ulice od doma) po tri limenke pive i cigarete pa smo do jutra sedeli u autu i pustili ga da priča.
konačno je došlo sunce i on je već bil skroz mortus. a ni mi nismo bili bolje. i kad sam već bil siguran d budemo sad pozaspali u autu on je izašel van, pošoral se po susjednom autu, izbljuval se jedno dva tri put i rekel da ide sad psihijatru jer da se ne osjeća dobro.
krasna noć.
16.08.2004. u 9:18 | Prijavi nepoćudni blog | Dodaj komentar