Daljinski samoupravljač
Sjedim s frendom na kavi (to se sam tak kaže, naravno da smo lupali po pivama). Malo smo popričali o raznim političkim temama, sport je u banani, niš se ne dešava. Sad zapravo kužim kak je novinarima u ovo doba godine. Sve je nekak mirno, glavne vijesti su sve tipa:“Pande u kineskom ZOO vrtu dobile prinovu“. Jebote ljeto kad nemaš o čem pričat. Prelistam novine u potrazi za vijestima, al iskreno, boli me kurac di buju političari i poznate estradne zvijezde proveli godišnji.
Frend je nekaj nadrkan na ženu, uglavnom iz klasičnih razloga, svade se oko love, ona bi na more, a do grla su u kreditima. Veli da buju stisnuli kad se vrate. Frend, naravno, lud ko puška.
"Ma stisnuli bumo moj kurac. Kaj buš stiskal kad nemaš ni ovak za život? Jebote, da se ovak tu i tamo ne ogrebem za pivu, već bi zaboravil kakav okus ima. Kad mi zemu za kredu, kad platim stanarinu, kupim klopu za taj mesec, već sam na rubu. A mali bi sladoled, novu igricu, treba i dete nekak poslat na more, kad već mi stari nejdemo. I ona bi stiskala. Majke mi, zel bum joj kartice. Svaki mesec sve više za platit. Ne kužim. Uvek je izgovor da bumo stisnuli malo. Pa nemam više kaj stiskat."
Onda krene uobičajeno "...da pas mater državi i firmi i građevinarima, i majstorima, i tgovcima..." Tak on fino svima jebe mater jedno pet minuta, a ja, naviknut na takve scenarije, šutim i čekam. Nemreš se tu ubacit, treba ga pustit da ostane bez daha. Zapalim pljugu, i potegnem pivu.
"I znaš kaj još ne kužim? Za koj kurac joj je najveći gušt maznut mi daljinac iz ruke i prebacit program kad ja nekaj gledam?" A tu smo ptico. Skužim da opće ne jebe to kaj nema baš nekaj love. Tolko je dugo u govnima da se već naviknul. I starci su mu bili u istom kurcu, pa još uvijek funkcioniraju. Njega jebe kaj se žena hvata za daljinski od televizora. Zakaj žene tak vole prčkat po daljincu? Zna se još od predpovijesnih vremena da je daljinski upravljač pravo dodijeljeno muškarcu. I ne, nije daljinski produžetak penisa. Svi znaju da je to oružje. I moja cura se tak voli primit daljinca i sad bu ona mijenjala programe, stisnula pauzu na devedejcu, premotala film. To obično završi gašenjem filma, televizora ili krivom promjenom programa. Uz obavezan smiješak i "Ups".
Ma kužim ja to. Gumbića ko na svemirskoj stanici. I nama muškima treba dobra dva mjeseca da sve to prokužimo, iako to ne bumo priznali ni u ludilu. Jer smo prirodno nadareni za tehniku. Iako, moram priznati, sve više i više, taj upravljač ostaje u mojim rukama. Možda ne razumije zašto mi muški tolko volimo taj komad plastike, ali je skužila da je to bitna stvar. Ponekad se i ja pitam čemu tolika priča oko toga, a onda sam shvatio.
Mi muškarci smo, zapravo, velike papuče i to one čupave, sa zečekima. Naše shvaćanje je slijedeće. Jebe te šef na poslu, jebe te žena doma, jebe te keramičar, jebe te vodoinstalater, jebu te u općini, u dućanu... I uvijek se nekak povučeš. Koj buš se kurac kačil, navukel si probleme koji ti ne trebaju? Šef je tu da kenja, ženu i tak voliš više nego kaj si spreman ikad ikome priznat, na majsore si se već naučil, a kaj buš protiv sistema? Niš, moš se jebat. I tak gutaš, šutiš, živčan si. Onda dodješ doma, sjedneš se u fotelju i sve kaj si želiš je da ti niko ne dira tvoj daljinac, da se niko ne petlja i da te se bar malo pusti na miru. Sad si ti gazda i faca. Jer kad upališ dnevnik i vidiš nacerenu facu nekog ministra koji objašnjava zakaj je sad opet nekaj poskupilo za dvadeset posto, dograbiš daljinski i prebaciš na drugi program.
A tamo Clint Eastwood dijeli pravdu gomili kretena, držeći u ruci omanju haubicu, pa ti se usta razvuku u smiješak. To, majstore, jebi im mater pokvarenu.
(iz kolumni na Iskonu)
21.09.2004. u 9:00 | Prijavi nepoćudni blog | Dodaj komentar