thermonuclear sweat

rekao je jednom jedan, tadamisečinilo, jako pametan čovjek.
zaboravila sam kaj je reko iza tri točke, al ovaj mi je početak o koristi od brzine ionako bio dovoljno žestok i sasma jasan. pa tako i ja danas. malo sam u sebesamožalujuč kukumenepomagaj fazi. al ne opirem se tekučemu stanju. pače, paše mi. prihvačanje. ne kažem da je to pritom rekao i čovjek iz naslova ovog mog današnjeg objavljanja i sad bi tu trebalo još reči ali eto i tri točke.
i kad bolje razmislim...
spora sam, ali bit če da je to samo mentalno, jer kad odem na gimnastiku, svi  pokreti koje činim čine mi se neurotičnima, bez gracilnosti, kada idemo recimo s glavom ljevo desno, ili rukama gore dole, osečam se ko da psujem i neverbalno u tjerammuhe maniri, tjeram zapravo sve dođavola ili pak klimam ko pas-klimavac na zadnjem, u skaj tapecirungu, sjedala vartburga s početka sedamdesetih.
jesmo li ovo več slušali?
http://www.youtube.com/watch?v=4kKUQxiLIIw&feature=related
 

ideš na gimnastiku? jel to ono što se netko dere "jen!, dva!, tri!"? blago tebi. imaš dobre žifcove.

ne da mi se niš slušat, ne zamjeri. možda nečiji rekvijem. al to bi bilo morbidno. (guli mi se lak s noktijuuuuu!) eh.

ja sam tekar sad skužila da ti ustvari nisi izrazito pahuljasto, kak sam si u svojim disleksijama čitala. :-))

je... nisam. imam patuljasto... sve. osim dupeta. to je džin, vjeruj mi. džin!

blago tebi. al zbilja. dupe nemre bit prevelko. nikad. pa ni onda. :-)