Bila je noć, jedna kao ova...
Negde se pipnu naši mali svemiri
Kada već pomislim da spavaš...
Zašumi saten... Tama se uznemiri...
I kao talas naiđes...
U školjki tvoga pupka leto zimuje...
Tu čuvaš mrve sunca za nas...
Sa tvojim dodirom se čežnja rimuje...
Dok kao talas nadireš...
I bila je noć, jedna kao ova ... u Čehovskoj, u njenom gradu, na Orljavi...A ja sam dolazio sa nekog mesta na kom su svi bili, recimo, rumeni kao kuvano vino koje su pili i gde su svi mirisali na karanfilić i čudno se zgledali kad bi neko zapevao jednu od onih Đoletovih pesama koje se, znate, baš i nisu pevale tada...
I dugo sam stajao pod njenim prozorom tražeći, kao, nešto po džepovima, a tišina je bila... Jedino odjek koraka daleko dole, na Tekiji pored onog izvora, možda i dalje, i lepet nekih zagubljenih krila oko katedrale svete Terezije, a opet... Ni na trenutak nisam čuo kako diše u snu moje pile... kako diše...
07.10.2004. u 19:15 | Prijavi nepoćudni blog | Dodaj komentar
s tugom treba umeti...ona je poput starice koja prodaje cvece...i poklonis li joj samo mrvicu paznje nikada te nece pustiti...jer tuga ne zaboravlja lica vernih posjetitelja...
Autor: izgubljena_u_svemiru | 07.10.2004. u 23:16 | opcije
i tako sve kao talas...... :)
Autor: _mishica_ | 02.12.2004. u 8:56 | opcije