Dani i noći

Preblizu doći nekom ljudskom biću, može biti strašno, strašno iskustvo. Ali mene ne straše drugi... Jedino što me zaista straši, od čega bježim, i otklanjam pogled, su moje vlastite oči, koje me gledaju, iz kojih gleda moje pravo biće. TKO je ono, to je najstrašnija tajna. Ostajem sama, i bježim od ogledala, isključujem taj svoj dio, i uključujem svijet. Ne pomaže puno. Jedini način da se suočim s time je da sjednem mirno dišući, zatvorenih očiju. Puštam da kroz mene teku rijeke energije, spajam se odozgora i prema zemlji, kružeći u vječnim osmicama. Moj je sonar namješten samo na moje unutrašnje odjeke. I oni polako nestaju, kao što nestaju moji zidovi i ograde od kojih se odbijaju. Pretapam se u jedinstvu, nestajem i jesam. Isključeni su svi osjeti svijeta, misli sam pustila da odu od mene, ostajemo dah i ja. Misli dolaze i odlaze u valovima, konačno se povlačeći. Moje strašno ja je tu. Ne moram ga gledati u oči, jer u meni je. Moje privatno čudovište iz mog vlastitog ormara sam ja sama. Dah i ja ga gledamo. Još uvijek me je malo strah. A onda Ljubav obavije mene, moju sobu, moju kuću, moju planetu i moj svemir. Volim svoj strah jer on me uči. Palim svjetlo i čudovište nestaje. Ostajem ja, i sve što je preostalo sam ja. Nema ničeg drugog. Onda i ja nestaje. Prazno i puno. Nema straha od ništavila, jer sve je tu, u toj praznini. Nema odjeka. Sve jest. I kad to doživljavam i kad to jesam, divno je. Ali kada ovako pišem o tome, brrrr.

je, alte, al ima tu i kvaka: da nitko nikad nije pisao, ni ti ni ja ne bi znali to _iskustvo_, cini mi se...?

to je moje zbiljsko iskustvo :)
ako na to misliš

i moje draga alte, i moje. a ono sto sam rekao nisi pogodila: kako si to svoje zbiljsko iskustvo pocela traziti? cula si da je moguce, netko ti je rekao..., mozda? zato zapisivanje valja.

oduvijek imam to iskustvo :)
to da je najteže pogledati sam u sebe, mislim :)