Priča o mački i mišu

Ne sjećam se više točno koju sam boju prvo vidio, ali sigurno je da sam se prisilio čitati od početka. Mogla si me upozoriti i reći da si počela opet pisati, ne mogu sada razmišljati o tome da li ti je bilo previše ili premalo stalo. Da nisam već prije plime bio na koljenima, možda bih se još dugo borio i ovaj tekst ne bi nikada bio napisan. Da si barem bila samo ljetna igra i da barem ne znam što ti 21.svibnja 2003. znači. Nadao sam se da ćeš izblijedjeti i ostati neka vrsta suhog cvijeća na mom monitoru. Da, to bi zanimljivo izgledalo. Ponedjeljkom poslije 15h ponekad bi našla vremena i za mene. Zašto toliko radiš? Čekaš opet neki novi utorak. Daj, molim te, taj rez moraš napraviti sama. Najskuplji izložak u galeriji, puno puta sam se sjetio toga, gledajući te iznad ruba svoje šalice kave. Samu si sebe zarobila tim silnim metalom po rukama. Ili ti treba nešto što će te držati na zemlji? Ne treba ti novi kišobran, voliš se smočiti. Maštao sam, ne jednom, kako ćeš mi pozvoniti na vrata tako mokra i nasmiješiti se, pitati me mogu ti posuditi koju moju maju dok se tvoja roba ne osuši. Ne jednom, zapamti to. Bilo bi lijepo otići s tobom u Puerto Rico, ma jebiga, meni bi s tobom svugdje bilo lijepo otići. Ne znam kome si to pisala, ali ne lažem ti. Lagat ću ti sutra kada me budeš pitala da li je ovo moj novi nick. Moja čokolado s lješnjacima. Kako reći nekome tko ti je drag da tako više ne ide i da ga želiš više nego ikad? Kada sam to pročitao, gotovo sam ti priznao sve. Naivna si, previše pričaš. Zato nikada nećeš pogoditi tko sam. Previše ljudi zna ove stvari o tebi. Stvarčice, da. I snob si.Previše paziš na detalje. No, što ne znaš, ne boli. To bi ti trebalo pisati na nadgrobnom spomeniku, znaš. Kao stvoreno je za tebe. I za to što radiš drugima. Zapalilo mi se nebo, ti si ga zapalila. A ja šutim. I ti šutiš. Jesi li ikada posumnjala? Svi ti silni muški prijatelji oko tebe. Misliš da je Too soon to tell? Vrijeme će pokazati tko je bio tvoj jedini kralj. Ja bih te volio povesti daleko od ovog mjesta, imati malo samo za sebe. Misliš da je ugodno dijeliti te, pitati se o kome i kome pišeš kada pišeš. Mrzim te zbog toga. Ali, ne bih te dao ni za dva sutra. Ni za neku novu budućnost. Neku bezbolno čistu od tebe. Spreman sam na apokalipsu sada. Ljubim te, čitam te. Izigravaš neku krhkost, ali ne smeta ti slomiti pokoje srce usput. Nešto živo u meni govori mi, pretvaraj se i dalje. Ne razmišljaj o tome koje bi njezine bile pospane riječi na jastuku. U nekom novom jutru. Kraj ni ja ne znam. Ali, nije li u tome ono zbog čega bismo trebali cijeniti život? Prestani izigravati žrtvu, tvoji Tragači peku, jebeno peku. I meni i njima, ma i samoj sebi, ako to baš želiš, natrljaj na nos činjenicu da je on bio jedini i najbolji i savršen i da te jedino on volio kako si htjela i ti njega i baš vam je bilo super i on je jebeno umro i trgni se i ja ti tu pomoći ne mogu. Htio bih, ali ne mogu. Puno se toga u tvom životu nakon njih izdogađalo, ali nisam imao želje čitati. Meni si govorila da je sve u redu i da se nosiš s tim i onda bum, Oštri rubovi. Taman sam progutao onoliko drame koliko sam bio u stanju, a ti počneš opet srati s tom prošlošću. Da imam dovoljno kože na kostima, valjda bih naučio da ni zakrpe ne pomažu. Ovako jednom pukneš pa krvariš i mijenjaš zavoje. Još ćeš ti pisati, bez sumnje, koliko god prijetila suprotno. Pretašta si. I ja ću se opet pitati kako je to kada ti ljubiš. Kako izgleda kada širiš noge i gdje je ta masnica o kojoj si svima pričala. Pitat ću se opet kakvi su pod rukom ti tvoji vrući kesteni i kako bi se smijala naša djeca. Pitaj me danas, pitaj me sutra, pitaj kad god želiš, jesam li ovo ja. Da, jesam. Ali, ti to nećeš znati.

imas pravo, istresi... /premda, dobiti zheljeno, obicno ne znaci biti ispunjen, nego ispraznjen.