Ručkić krčkić

Hachiko je bio vjeran pas. Japanski. Ali film je američki pa je morao stići do Richarda Gerea. Onaj pravi Hachiko, koji je doista postojao, živio je u Japanu, u gradu zvanom Odate, i svakoga dana pratio svog vlasnika, profesora na Tokijskom sveučilištu, do željezničke stanice s koje je ovaj kretao na posao i vraćao se doma. No, jednoga dana prof. Ueno je iznenada umro na poslu i nikad se više nije vratio. Ali pas ga je i dalje čekao. Punih devet godina, sve do vlastite smrti, iako su ga dali novim vlasnicima, u drugi grad - uvijek bi pobjegao i vratio se na željezničku stanicu pred svog starog gospodara.
Naravno da sam plakala. Dušu sam isplakala, usprkos iritantnoj idiličnosti američke A produkcije, unatoč zdravom razumu koji me neprestano tješio da onaj pas iz filma nije onaj Hachiko koji je uginuo još 1935., a da čak ni izvorni Hachiko vjerojatno nije bio nadahnut svim tim ljudskim emocijama koje me guše, nego nekim svojim psećim nagnućima i neumoljivom navikom.
Pozavidjela sam tom psu: pozavidjela sam mu na odanosti.
Iako je to jedan upropašten pseći život: što je sve mogao da nije uzalud čekao! Mogao je uživati s novim vlasnicima, jesti oblizeke (a ne smeće, koje ga je na kraju koštalo života), mogao se pariti s rasnim Akito damama, mogao je uživati u toplini kad je hladno i u hladu kad je vruće...
Ipak, taj pas je živio u skladu sa svojim smislom, kakav god on bio. Biće koje živi svoj smisao nikad ne potrati život.
A nas ljude odmalena uče da treba znati kad je dosta; da trebamo biti fleksibilni i odustati od ćorava posla, potražiti nešto/nekoga što je dobro za nas, sad i odmah; da uvijek treba biti pozoran za nešto bolje, učinkovitije, jeftinije, brže.
I zato ne poznajemo Hachikovu vrst smisla. Koju su nekad poznavala i ne baš bezumna bića, tek toliko da obeshrabrim primjedbu da je pas ograničen stvor. Ne poznajemo to potpuno davanje sebe za nekoga/nešto što zadovoljava bolje nego išta drugo i uporno "ne" svemu i svakome tko je manje od toga.
Takvo "ne" nas ne uče reći. Jer bi onda opao promet. Današnji smisao postojanja.
A ja sam plakala zbog psa koji se napatio; i zbog sebe, besmisleno. 

Već vidim da to ne smijem gledati...bilo bi suza do koljena. :/

prokleti psi

jebenti, evo mi maskara ode u kurac, samo sto sam se sjetio tog filma

jebenti, evo mi maskara ode u kurac, samo sto sam se sjetio tog filma

Nisam gledala cijeli film već samo neke dijelove. Tužno... no poznat je i onaj pokus ( bez ugrožavanja ) sa psima. Ipak, dirljivo.

Ma može se pogledati, Ameri to zašećere do podnošljivosti. A film je zapravo loš, ali priča je... zbilja potresna.

da se mi..bezuvjetno tako dajemo...poslali bi nas u ludnicu...a ono malo što imamo i dajemo..možda ipak nije dovoljno...

Nisam gledala cijeli, samo par scena. Ima takvih slučajeva. A pokus o psima, zvoncu i hrani govori dovoljno.

pa evo ja vec 5 godina nagovaram frendicu na snosaj, iako je ona to svaki put dosad odbila

Mislim da je apsolut ipak u našem DNK, pa_huljice, koliko god ga nijekali... Zato nas tako osupne i gane kad ga vidimo. Zato se tako rastužimo što za njega nemamo hrabrosti.

bit je u željeti drugačiji, no ne i nužno, bolji život...čemu uporno pokušavanje doseći nedostižno...ne kažem da treba spustiti kriterije, ali treba znati reči sebi sad je kraj..."ova se ljubav ponoviti neće, al će još doći netko drag"...

isss. nisam znala da su ga ufilmili. za spomenik znam. al to su japancovi. strašni su japancovi. ubijaju se kad vlak kasni 3 minute, ali taj vlak iz čista mira stane da putnici mogu gledati trešnjino cvijeće kraj pruge. i dižu spomenike pasovima.

Uglavnom tako postupamo, sazviježđe... Ali, ipak nas takva odanost dirne. Zašto su onda Japanci postavili spomenik Hachiku? A njega preparirali i stavili u Nacionalni muzej? Zašto su Ameri snimili film? Nešto u toj priči ima svog odjeka i u ljudskoj naravi, zar ne?

prije dva dana sam gledala film...i da,plakala sam zbog Hachija,ljudi,pojedinca...i da,imaš pravo

Rastužuje me što je ljudima neizravno uskraćen izbor apsolutne odanosti; jer da, proglasili bi nas luđacima; natjerali bi nas da se "trgnemo". I zato nam je taj oblik smisla nepovratno uskraćen.

Ja sam isto odana, odana mojem macanu Ayrtonu...jos imam njegove ogrebotinice na svojim ledjima, kad bi ga nosila ko bebu, a on bi se zakvacio, jos su hrapave crtice pod jagodicama mojih prstiju - a njega vise nema...ne treba meni spomenik