***
Iz ponora tmine začu se glas.
Prijatelja zove što davno je otišao,
sestru po shvaćanju, a ne po krvi.
Još tinja posljednja nada u spas.
Ali ne vraća se ništa od onog što si dao,
sve jednako već nagrizaju crvi.
Hrpe mesa, kostiju i kože,
svi su ludi, potpuno ludi.
Svijet je nervozan, bijesan pas.
I ti možda postojiš bože,
al pitam se gdje su ljudi.
Nebo plače umjesto nas.
28.07.2010. u 23:12 | Prijavi nepoćudni blog | Dodaj komentar
Ovo je snažno! UF! :)
Autor: dopamin7 | 28.07.2010. u 23:23 | opcije
možda pre...ne znam...
Autor: srceizlato | 28.07.2010. u 23:26 | opcije
To mi dođe ...kao krik s neba...moćno je. Zdrma nalo, ali i treba ponekad nas dolje i prodrmati.
Autor: dopamin7 | 28.07.2010. u 23:29 | opcije
odkud ovolika bol.... sestro po shvaćanju.....?
Autor: istima | 28.07.2010. u 23:53 | opcije
jel bi vjerovao da je to iz 1981.?
Autor: srceizlato | 28.07.2010. u 23:56 | opcije
ali mi nekako dođe prigodna...
Autor: srceizlato | 28.07.2010. u 23:56 | opcije
Ma pusti... Bol žene za muškarcem je ko' udarac u kost.... zaboli jako, a onda brzo prođe :)
Autor: istima | 29.07.2010. u 0:04 | opcije