divlji-vjetar

Kako  ja  zavoljeh   ovaj  kamen  goli  ...
ležim  tu na njemu  ...
ispran  od  života  hladno me  podnosi
ne  miče  se  od  dodira  mojih 
nit'  mu  život  daju  moji  osjećaji
hladno  li  me  prima...
Bože , kako  ga  zavoljeh ...
Ja bih njemu  i svoj  život  dala 
kad  bih samo  znala  da će me  zagrlit...
 
U toj  silnoj  želji   jednostranoj  
ne osjetih  odmah  da on  jaču  snagu ima 
da on  hladnim morem 
i sebe  i mene  obliva...
Tek  sada  , ispržena
od  svojih   osjećaja 
obamrla  od  tuge  i jada 
shvatih  da  se  iza njega 
prava  stijena  valja,
da je njemu  hladni mjesec  zvijezda ,
a ne moje  sunce  što  ga  prži  ,
hladne  rane  grije ..
Kako  mi  te  žao , ti kamene  goli  ,
što   se ne pokrenu 
u  svoj  mojoj  sreći ..želji..
niti  ovoj  boli !
Tako  mi  te  žao 
što  ćeš  svječno  ostat'
ono što  si  bio ,
sada  i  ja  znam 
samo hladni  kamen
O  bože , kako te  nije   sram !
 
 

svašta mogu razumjeti, ali ovo...sram, ... zašto te sram ? ... pjesma je neobična, ...bolje, neobično lijepa :))

eeh pjesnici, unaprijed abolirani... :))

stijena uvijek ostaje stijena,samo što duže sjediš na kamenu,to ti dupe više očvrsne.......
al,sve pohvale za pjesmu,prekrasna je