ujutro alapača, navečer romantična udavača:))

"Pogledala me je zagonetno, ali njene oči i nisu ništa drugo nego dve trepćuće zagonetke, koje,
eto, ni tad nisam uspeo odgonetnuti. Sigurno mi je i kasnije, na svoje šifrovane načine, ukazivala na
male promene koje su bile prvi vesnici Velike Promene, ali te poruke u boci su, na nesreću, zalutale
negde u Moru Nemira po kom sam tih dana jezdio kao ukleta lađa...
Misli su mi bile potpuno zaglušene zvonjavom sa Katedrale Sredovečnosti čiji su vrhovi
počeli da mi se priviđaju na horizontu, nisam imao sluha za njene uznemirene i drhtave šapate baš
onda kad su mi javljali ono što sam toliko želeo čuti, i, jasno, Mala Breskva je pomislila je da je ne
volim više..
Tako to ide...
Ostavio sam je predugo u onim Opasnim Ćutanjima, u onim tišinama u kojima je Ona svoj
jedini sagovornik, i u kojima se o meni definitivno ne priča ništa dobro...
I tu smo gde smo...
Svi znaju za slučaj dva tvrdoglava jarca od kojih ni jedan nije hteo da se skloni sa brvna, ali
postoji i verzija sa dva tvrdoglava jarca koji su se nadureno okrenuli, i otišli svaki na svoju stranu...
Ma, uzalud...
Uz život se ne prilaže uputstvo za upotrebu, i svako to odradi kako već ume, zanemi tamo gde
bi drugi viknuo, nasmeje se gde bi drugi zaplakao, uvredi se tamo gde bi se neko obradovao...
Uđe u pogrešan vagon, siđe stanicu pre, ili kasnije...
Pokoleba se, samo prebaci veslo iz ruke u ruku, a struja ga odnese presudno dalje, odredi
drugo mesto na kom će pristati...
Da, razmišljao sam puno o Vremenu, o našem dželatu, ali ne o vremenu koje prolazi (ili kroz
koje prolazimo), nego o Vremenu koje nas seje po svojoj njivi, nemarno, kao premoreni ratar detelinu
iz starog filcanog šešira...
Mogao sam se sasvim lako roditi i u Ulan Batoru, hiljadu tristo sedme? Na Kordiljerima,
narednog proleća. Ili na istoj ovoj obali, ali trideset vekova ranije?
Planetom tumaraju Zagubljeni, pogrešno iznikli, očajno tragajući za onima koji bi im tako lako
mogli biti dragi i bliski, i zaista više ne znam šta je gore?
Promašiti tog Nekog Svog za hiljadu godina i hiljadu kilometara, ili za par decenija i tričavih
stotinak kilometara... Prokletstvo... Ili za dva sprata? Dvadeset i koju stepenicu... I za nekoliko crno
belih kocaka na podu bolničkog hodnika?"

(Đ:B)

:))