Ceterum censeo

Trebala sam iščupati srce i pod rebra gurnuti ledeni blok. Hladnoća bi izjela tople trzaje zaostale u venama i ostavila bolne purpurne ugrize.
Razdijelila sam toplinu, zauzvrat dobila zgaženu sebe. Možda sam trebala naučiti biti sebična dok je srce još tuklo poznatim ritmom, dok je pumpalo pjevajuću krv, dok je bezočno lagalo kako sam posebna i nezamjenjiva.
Trebala sam ga iščupati kad je začuđeno na trenutak stalo a ja ga plačući oživljavala nadom.
Sad je kasno.

nikad nije kasno da se ljubi strasno govorio je moj dida i sa 82, još ćeš ljubit i ljubljena bit, i nikad baš nikad ne žali što si ljubav dala, ja žalim kad je nisam u stanju uzvratiti, a bol će proći i ljubav će opet doći, iz boli učimo i rastemo nanovo se ko iz pepela dižemo i tako u krugu i radost i tugu živimo živimo živimo

Živa i neuništiva, ljubljena i voljena, glede i unatoč :) Pozdrav ti :)

yeee, bravo, samo nemoj čupat srčeko:)

Čupam baobabe :)

ma moš čupat kaj god hočeš samo srce ne diraj:))))

Srce je neuništivi mišić. Feniks koji se diže iz pepela svaki put nanovo. Samo nedaj da se skameni i sve će biti dobro :) Možda ti se čini to kao najbolji izlaz, ali za tebe je bolje da ga ostaviš što više djetinjim, iako tu ne mislim na naivnim!
Sretno!

p.s. nikad nije kasno!

zato i boli jer je još uvijek djetinje, neiskvareno i čisto... K vragu, trebala sam bit kučka :)