Kad jednog dana naglo obolim od PTSP-a
Idem kući s posla. Koračam preko trga. U glavi vrtim što mi još fali.
Pokloni za nećake, to je O.K. Sestra, šogor, sve je tu, stara, stara preferira cash...i mislim si tako kamo da spizdim ostatak božićnice kadli...ŽBAM!! nešto me opizdi po članku, te se sav važan srušim na hladni asfalt. Raspao mi se mobitel, ispale mi vrećice...Scena.
Pogledam uzročnika moje nezgode.
Glupi klinac u baggy jeansu...he hhe smijulji se, -Sorry. kaže. Pokupi svoju dasku s točkićima i odgurne se dalje niz ulicu. Od bijesa ne mogu pričati...
Čiko tramvajac mi zvoni. Makni se sa pruge idiote....Merd.
Fali mi rat.
Svom snagom. Nije bilo pješačkih zona, klinaca u baggy jeansu koji te obaraju sa svojim rekvizitima, tramvajci su bili vrlo obzirni...Nije bilo gužve, božićne groznice, i ostalih pizdarija
Bilo je kruha, slanine, alkohola, a često i struje.
Volim gradove u kojima svi muškarci nose pucu, u kojima rade podrumske birtije i kao takve se zapravo ne zatvaraju...
Kužiš, nitko se ne trijezni, ali se nitko ni ne tuče...što je i normalno kad su svi pod oružjem. Sve je u najboljem redu. Život je imao veći smisao.
Bio je zapravo mir.
23.12.2004. u 9:16 | Prijavi nepoćudni blog | Dodaj komentar