Život boje indiga

Ovu dugo nisam nigdje pročitao... čini se idealna za večeras...


u mostaru sam voleo neku svetlanu
jedne jeseni
jao kad bih znao sa kim sada spava
ne bi joj glava ne bi joj glava
jao kad bih znao ko je sada ljubi
ne bi mu zubi ne bi mu zubi
jao kad bih znao ko to u meni bere
kajsije još nedozrele

govorio sam joj ti si derište ti si
balavica
sve sam joj govorio
i plakala je na moje ruke na moje reči
govorio sam joj ti si anđeo ti si đavo
telo ti zdravo što se praviš svetica
a padale su svu noć neke modre kiše
nad mostarom

nije bilo sunca nije bilo ptica ničeg nije bilo
pitala me je imam li brata šta studiram
jesam li hrvat volim li rilkea sve me
je pitala
Pitala me je da li bih mogao sa svakom
tako sačuvaj bože
da li je volim tiho je pitala
a padale su nad mostarom neke modre
kiše
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al nije htela to da čini nije htela
il nije smela vrag bi joj znao

jesen je ta mrtva jesen na oknima
njene oči ptica njena bedra srna
imala je mladež mladež je imala
ne smem da kažem
imala je mladež mali ljubičast ili mi
se čini
pitala me je da li sam hrvat imam li devojku
volim li rilkea sve me je pitala
a na oknu su ko božićni zvončići moga
detinjstva zvonile kapi
i noćna pesma tekla tihano niz donju
mahalu
ej sulejmana othranila majka

ona je prostrla svoje godine po parketu
njene su usne bile pune kao zrele breskve
njene su dojke bile tople ko mali psići
govorio sam joj da je glupava da se pravi
važna
svetlana svetlana znaš li ti da je
atomski vek
de gol gagarin i koještarije sve sam
joj govorio
ona je plakala ona je plakala

vodio sam je po kujundžiluku po
aščinicama
svuda sam je vodio
u pećine je skrivao na čardak je nosio
pod mostovima se igrali žmurke neretva
ždrebica
pod starim mostom crnjanskog joj
govorio
što je divan šaputala je što je divan

kolena joj crtao u vlažnom pesku
smejala se tako vedro tako nevino ko
prvi ljiljani
u džamije je vodio karađoz beg mrtav
premrtav
pod teškim turbetom
na grob šantićev cveće je odnel malo
plakala kao i sve žene
svuda sam je vodio

sad je ovo leto
sad sam sasvim drugi pišem neke pesme
u jednom listu pola stupca za peru zupca
i ništa više
a padale su svu noć nad mostarom neke
modre kiše
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al nije htela to da čini nije htela
il nije smela vrag bi joj znao

ni ono nebo ni ono oblačje ni one
krovove
bledunjavo sunce izgladnelog dečaka
nad mostarom
ne umem zaboraviti
ni njenu kosu njen mali jezik kao jagodu
njen smeh što je umeo zabolet kao
kletva
onu molitvu u kapeli na belom bregu
bog je veliki govorila je nadživeće nas
ni one teške modre kiše
o jesen besplodna njena jesen

govorila je o filmovima o džemsu dinu
sve je govorila malo tužno malo
plačljivo o karenjini
govorila je klajd grifits ne bi umeo ni
mrava zgaziti
smejao sam se ti si glupa on je ubica
ti si dete

ni one ulice one prodavce poslednjeg
izdanja oslobođenja
ni ono grožđe polusvelo u izlozima ne
umem zaboraviti
onu besplodnu gorku jesen nad mostarom
one kiše
ljubila me je po cele noći grlila me i
ništa više
majke mi ništa drugo nismo

posle su opet bila leta posle su opet
bile kiše
jedno jedino malo pismo iz ljubljane
otkuda tamo
ni ono lišće po trotoarima ni one dane
ja više ne mogu ja više ne umem
izbrisati

piše mi pita me šta radim kako živim
imam li devojku
da li ikad pomislim na nju na onu jesen
na one kiše
ona je i sad kaže ista kune se bogom
potpuno ista
da joj verujem da se smejem davno sam
davno prokleo hrista
a i do nje mi baš nije stalo klela se
ne klela
mora se tako ne vrede laži

govorio sam joj o ljermontovu o šagalu
sve sam joj govorio
vukla je sa sobom neku staru cvajgovu
knjigu čitala popodne
u kosi joj bilo zapretano leto žutilo
sunca malo mora
prve joj noći i koža bila pomalo slana
ribe zaspale u njenoj krvi
smejali smo se dečacima što su skakali
s mosta za cigarete
smejali se jer nije leto a oni skaču baš
su deca
govorila je mogu umreti mogu dobiti
upalu pluća

onda su dolazile njene ćutnje duge
preduge
mogao sam slobodno misliti o svemu
razbistriti spinozu
sate i sate mogao sam komotno gledati
druge bacati oblutke
dole niz stenje mogao sam sasvim otići
nekud otići daleko
mogao sam umreti onako sam u njenom
krilu samlji od sviju
mogao sam se pretvoriti u pticu u vodu
u stenu sve sam mogao

prste je imala dugačke krhke beskrvne
a hitre
igrali smo se buba-mara i skrivalice
svetlana izađ, eto te pod stenom nisam
valjda ćorav
nisam ja blesav hajde šta se kaniš
dobićeš batine
kad je ona tražila mogao sam pobeći u
samu reku našla bi me
namiriše me kaže odmah pozna me dobro
nisam joj nikad verovao valjda je stalno
ćurila kroz prste

volela je kestenje kupili smo ga po
rondou
nosila ga u sobu vešala o končiće
volela je ruže one jesenje ja sam joj
donosio
kad svenu stavljala ih je u neku kutiju
pitao sam je šta misli o ovom svetu veruje
li u komunizam
da li bi se menjala za natašu rostovu
svašta sam je pitao
ponekad glupo znam ja to i te kako

pitao sam je da li bi volela malog sina
recimo plavog
skakala je od ushićenja hoće hoće
a onda najednom padala je u neke tuge
ko mrtvo voće
ne sme i ne sme ne bi to ona ni za
živu glavu
vidi ti njega misli tek tako kao da je ona
pala s jupitera
ko je to recimo zubac pera pa da baš on a
ne neko drugi
taman posla kao da je on u najmanju ruku
brando ili takvi

govorio sam joj ti si glupa ti si pametna
ti si đavo
ti si anđeo sve sam joj govorio ništa mi
nije verovala
vi ste muškarci rođeni lažovi vi ste hulje
svašta je govorila
a padale su nad Mmostarom neke modre
kiše

stvarno sam voleo tu svetlanu jedne
jeseni
jao kad bih znao sa kim sada spava ne bi
mu glava
ne bi mu glava jao kad bih znao ko je
sada ljubi
ne bi mu zubi ne bi mu zubi jao kad bih
znao ko to
u meni bere kajsije još nedozrele

(Listopada 1965.)

DOSTA JE BILO KIŠEVIĆA?:)

Ma, jok. Naprosto mi ovako nešto večeras bolje paše. :-/

kužim te.ovih sam dana i ja to namjeravao staviti.

uf...al sam ovu voljela u srednjoj...
aaaaaaaaaaaa
:)))

i ja sam volio najviše u srednjoj.ako drugačije nije dala.:)))

prije_kiše. :-) Ja sam je isto zavolio u srednjoj. :-)

eh, ta ljubav prema poeziji..koju vučemo od srednje...ne prolazi..:))))

hehehe
njezine dojke....

a jes' legendarna
:-)

ne vjerujem da se prosječan čovjek sjeća više od par naslova iz srednje, a kamo li stihova.

ono, utjeha kose, povratak, balada iz predgrađa, voćka, moj dom, nokturno i to je uglavnom to.