thermonuclear sweat

jebote svaki dan kad se legnem pred telku i upalim ovu šibicama i palidrvcem i kada se daklem svaki pud kad se krenem kvarcat pred tim gigantskim lcd silber skrinom
pomislim.
avaj! ne! samo ne još jedno popodne uz šaptača psima! milost.molim.
al kurac. omađija me uvjek taj kajzer i potponoma mi paralizira prste. nemrem stisnut diđituse, nemrem niti jedan krug naredit po telekomanderu. niti jedan. ide se tranu i gleda se
čim se uđe.
a zakaj to govorim.
zato kaj sam se neki dan
čaki plakala.
ljudi, jel iko gledal onu
ženu u vilčeru i njezino smeđe pseto?
koje je pseto imalo anksijoznost od buseva. da ne kažem buševa.
i imalo je neki komplicirani odnos sa zečavima.

bila je i neka predstava za djecu.
deca su ahtala, ouuukala i jouuujkala. ma divotno.

a nakraju, prije slova, vidjela se jedna slikica.
frejm je bil:
cucki i stilizirane koščobe u simpatično gibsanoj izvedbi.
a u frejmu, prizor:
vilčer vumen,
kajzer (s plastičnim bjeličastim osmijehom) u pater familijas kompoziciji
pseto i zec.
a posljednji u ženinom krilu
Link


ej
pis bradrz

Baci Tv kroz prozor, popravićeš izričaj :P
http://youtu.be/fe_GVE3bWh0