Moja nada, moji snovi, moji uspjesi i padovi!

Mujo (kaze hodži): Meni je, evo, 100 godina - i neki dan mi se rodio
sin, jel’de da je to čudo al’ da je moguċe.

Hodža: Jašta, i meni se nešto slično desilo. Ja u šumu, kad preda me
medvjed. Šta ċu, kontam, ni puške ni kamena. Ma, reko, šta zna medjed
šta je puška, ja uperim u njega prst i kažem: puc, puc, a medo
padne, Ja se primaknem, a on na izdisaju, i krv mu curi iz rane na prsima.


Mujo: Pa mora bit da je još neko puco.

Hodža: Pa to ti kažem!