Ručkić krčkić

Kaže meni jedan "ak si neka normalna ženska volio bih te upoznati radi prijateljstva i veze"; a ja njemu "Normalna ženska ne trza na frajere koji olako nude prijateljstvo i vezu". I onda, naravno, slijed poruka koji bih ja opisala "nenormalnim" (drvlje i kamenje [metaforičko] po meni i otpis po kriteriju "normalnosti"), ali ovdje je uobičajen... Hm. Je li ono što je uobičajeno i normalno?

Ne bih se sad upuštala u medicinske definicije normalnosti - ipak, nisam za to kvalificirana - reći ću samo da medicina dopušta daleko veće odmake od uobičajenog ponašanja nego što bi neupućen promatrač rekao: dovoljno je da ne škodimo drugima ili sebi. A s druge strane, meni se cijeli sklopovi sasvim uobičajenog ponašanja čine potpuno nenormalnima: npr. potreba da izvrijeđamo ženu koja ne trza na naš ulet.

Jerbo ja, žena, također povremeno doživim netrzanje, ali nemam tu potrebu za vrijeđanjem: jednostavno ne definiram sebe kroz prihvaćanje druge, osobito nepoznate osobe. Zaista mi ne pada na pamet da je takav "nenormalan", nego da je njegov ukus formiran nekim iskustvima i preferencijama u koje se ja ne uklapam. I ne mislim da sam zato loša ili "nenormalna", nego jednostavno nisam u obuhvatu kruga njegovog sviđanja.

Ipak, ovom jadničku gore sam odgovorila po kriteriju "normalnosti"... Hm. Pa, pogriješila sam: MENI nije normalno nuditi prijateljstvo i vezu na gotovs. Zato ih ne mogu ni prihvatiti. To mi je kao da stavljam potpis na neispisan komad papira i držim fige da ga ovaj neće zloupotrijebiti. Naivno, zar ne? Glupo, pače. Kad su u pitanju npr. nekretnine ili lova.

Ali ovdje je to uobičajno kad su u pitanju osjećaji. Uobičajeno je i beskrajno čuđenje kad netko taj potpisani papir jednostavno zgužva i odbaci, ili ubaci neki svoj tekst i objavi u kontekstu koji potpisnik/ca nije mogla ni zamisliti. Uobičajeno je i hvalisanje brojem takvih bjanko potpisanih papira koje smo skupili, ali i zdušna obrana razloga zašto smo ih potpisali.

Uobičajeno je osobu koja vam natrlja nos u vlastitu glupost proglasiti nenormalnom.

A meni jedan frend piše (citiram bez dopuštenja i držim fige da neće zamjeriti):

Lipa moja vidim ja da tebe opasno ovdje neki
g/blogeri napadaju,citam ja i komentare, doduse
nerazumim,neznam kako zapoce rat,al ti si nekima
omiljena tema za napad,mozda ti osobno poznajes
napadace al ja ovako sa distance mogu rec, izgleda
da si im ti nedosanjani,neostvaren san, drugog
razloga ne vidim,politika,sport nije, samo
neispunjene zelje mogu bit njihov razlog za bjes,
i zavist naravno.

I tak, meni je zbilja nenormalno da netko tko deklarira život ispunjen i realiziran po nizu osnova po kojima moj nije ima toliku potrebu isticati MOJU "nenormalnost"; i nenormalno mi je da je to uobičajeno. Ali mi je shvatljivo da u nenormalnom svijetu nešto neobično a normalno može izgledati nenormalno...

NIJE. Dovoljno je da ujutro ustanemo, odradimo svoje, isfinanciramo svoje potrebe i pri tome nikoga fizički ne napadnemo. Pa ni sebe. Jel vam sad lakše?

Onoj gore nije. A jebga!

A ipak je i ta normlana. Medicinski. Ako sama zarađuje.

Nego, pri kraju sam zanimljivog filma (gledam na rate) "Mr Nobody": kaže taj gdin Nitko u filmu da svemir teži entropiji i rasapu. Tak da zapraf niš više nije ni normalno, ni nenormalno. A ne možemo reći čak ni "vrijeme će pokazati".

Jer, kad svemirska ekspanzija dosegne svoju granicu (a ova, navodno, postoji), upogonit će se suprotne sile, one koje teže sažimanju (gravitacija) i dimenzija vremena će postati nepouzdana. Nitko ne zna hoće li bit linearna i ako bude, u kojem će smjeru teći.

Naravno, nitko ne zna ni što će biti s ostalih pet dimenzija, osim onih koji su se dobro proveli za Martinje. Pa su im sve dimenzije dostupne i podjednako nesigurne.

U znanstvenoj fantastici je uobičajena pretpostavka da entitet koji nazivamo "ja" postoji u svim tim dimenzijama, ali odživljava, proživljava, nadoživljava, preživljava ili podživljava različite varijante tog "ja" i onoga što taj entitet smatra svojim "životom". Zgodan eskapizam!

Ali, zašto ne ako je nekome od toga život iz kojeg ne može u drugu dimenziju lakši? Ako npr. SSS može postati VŠS ili čak postdoktorat, ako nevoljeni mogu biti obožavani, u svakoj dimenziji od nekog drugog, a zasigurno od više njih, ako se naši porazi mogu vratiti do onog presudnog trenutka i izbjeći, pače pretvoriti u trijumf... Zašto ne?

Ali onda entitet zvani "ja" ne može biti konstanta. Zato.

I opet se vraćamo u uobičajenu običnost i otrcanu frazu "odustati od sebe". Zvuči negativno, zar ne? Ali nije to uvijek loše... Mislim da nije. Valja odustati od nečega što ne vodi ničemu što bismo mogli cijeniti. Ako je moguće. Hm. Je li?

Zapravo, jako zanimljiv film...

I jako zanimljiva virtuala. U nedostupnosti ostalih 5 dimenzija :-))