kurčeva kijavica

 Konac 60ih. Dalmatinska Zagora. Ljuti krš. Ljeto. Upeklo. Na suncu ključaju moždani.  Dječačić, nekih 9 il' 10 godina. Susjeda (vršnjakinja) i ja tjeramo  janjce sa ispaše doma. Na oputini, knjiga. U čitavom selu jedva da je itko pismen. Al' u toj vukojebini, knjiga. Sjajne korice, zlatotisak. Prigrabim je, k'o ratni plijen. Višnja je protestirala, no, ja sam je prvi ugledao. Po dječjem zakoniku to me je imenovalo legitimnim vlasnikom.
Na koricama je pisalo DECAMERON. Kakve li se tajne kriju u njoj. Pravilo je bilo da ja moram na popodnevno spavanje. Ponio sam knjigu u krevet i legao  proučavati blago. I bilo je blago. Za mene do tad neotkriveno. Puna čudesno zanimljivih priča. Prva, sto sam počeo čitati zvala se, "Pustinjak iz teabide". Nekakav pustinjak se samozatočio u pustinju da okaje grijehe. Ne sjećam se više kakvi su točno grijesi bili. Dolazila  mlada sugrađanka i donosila  vodu i hranu. Pita ona njega u jednom trenu, sta mu je to među nogama.
- E, to je vrag, moje prokletstvo.
- Mora da si puno griješio? Zasto ja nemam vraga, jesam li zato dobra?
- Ne, ti imaš pakao.
- Pa zašto služi vrag, a zašto pakao?
- Pakao služi da se u njega zatvori vraga.
- Misliš, da tvoj vrag može u ovaj moj mali pakao? hm,,,
- Može, može,,,
- Nisam sigurna, hoće li me boljeti ?
- Nemaj straha, mila!
I tako su oni utjerivali vraga u pakao. Omililo se i djevojci. Više ju nije trebao nagovarati. Učestali njeni dolasci.
U tim godinama sam i ja istraživao  vraga. Na tu priču se moj vražić jako razgoropadio. Nesreća, nije bilo pakla.
Popdne, kad je palo sunce, Višnja i ja opet gonimo janjce na ispašu. Ponesem Knjigu. Čitamo skupa. Namjerno odaberem tu priču, paklenu. I ona se sva zajapurila.
- Jel, a kako izgleda tvoj vrag?
- Zeliš ga vidjeti?
- Aha. Aj mi ga pokaži!
- Hoću, ako ćeš  i ti meni pokazati svoj pakao.
 Ne, ona ne bi. Čitali smo dalje. Kad smo došli od utjerivanja vraga u pakao, obrazi su joj gorjeli. Hajd' hoće, pokazat će mi, al' da nikad nikom ne pričam. Naravno da neću, ta, diskretniji sam od Isusova magarca,,,
Pokažemo se mi. Vragu iskočili rogovi. Vidi se, sav je  bijesan.
- Najbolje da ga utjeramo u pakao! Vidiš, i ovi u knjizi su tako.
- Hm, ne bi ja.
- Pa i ova djevojka je mogla, i bilo im je dobro.
Prinosim ga  paklu.  Nije se nešto snažno odupirala. Prisloniim ga na paklena vrata.  Nekako mi se čini da je glavica ipak potonula. Ne ide dalje. Pakao uopće nije loš! Više mi liči na raj.
- Višnjaaaaaaa, a šta radite, bogu vam vašeg!  
Njena majka! U zao čas. Ja navučem ono jada  od kratkih hlačica  i stanem bježati. Nju majka nalema. Taman je bilo doba da se vratimo kući. Njena majka k mom ocu. Ljuta. Znao sam da sam najebao. Nisam smio ocu na oči, bar dok ne prodje prvi bijes. Iz kuće se čula čudna vriska. Nešto slično sam znao čuti oca i majku više puta. Nakon nekog vremena, izlazi Višnjina majka. Sva rasčupana, crvena u licu, popravlja kotulu i traveršu. Odlazeći je mrmljala: " Kakav sin, takav otac".
,,,
 

5+ :)

E, to je vrag, moje prokletstvo

E, Matane, Matane... :)

harikejn, nije lako promijeniti istinu,,,

Ponavljam: Svaka nova, sve bolja :-)).