mornar bez luke

Proljeće mi uvijek dolazi preko balkona.
Zaboravite visibabe i lastavice…
Ono uđe u moju sobu s dalekom vrevom grada i zvukova s kolodvora.
Kada izađem predvečer obučen samo u majicu i bokserice.
Na balkon s istočne strane… S mog francuskog prozora…
Na vrhu svega je moja soba.

Do mene dolaze misli putnika s perona…
Lovim ih u mrežu poput one indijanske za hvatanje snova.
Hranim se sa njihovim pričama… Uprizorenim u životima…
Nepoznatih ljudi… Što lutaju po čekaonama…

Prolaze kraj mene… Kao vrijeme…

Proljeće je doba za priče… Sve nekuda krene…
Vratim se za stol… Palim lulu i otvaram atlas.
Ja sam putnik iz fotelje…
Meni je moja mašta karta. Moje srce je kompas.
Skromne su mi želje… Ne putujem nikuda van Europe.
Privilegiran sam kao malo tko. Moj soba je peron.
I gdje bi živio da ne postoji glavni kolodvor?
Morao bi u neku luku. Naći stan kraj pristaništa.
I opet bi pušio lulu. Opet bi mi služila mašta.
Ne brodovi. Ni vlakovi. Ja bez mašte sam ništa.

Vladimir Novotny;

kaj nismo svi ?!
(bez mašte ništa).

Nisam ljubomoran ni na koga.
Naprotiv, kad je neko bolji od mene divim mu se.
Nikoga ne mrzim,
samo neke osobe više volim,
neke manje.
Ne zanima me tudji život, jer mi je dovoljan moj.
Ne volim da imam neprijatelje,
a prijatelji su mi nešto najvrednije.
Ne volim svakog,
ali za one koje volim život dajem.
Osoba sam.
Griješim.
Ali ipak volim život,
jer je jedan, jedini.
I svi pričaju da me znaju..
A ZNAJU MI SAMO IME.

Da...i znaju ti samo ime...
Možda bi te netko želio i upoznati...
a podaci oskudni...
imena istih koliko voliš uokolo...
i tako prolaziš ne zapažen...šmrc...