Neon

„Na početku svega beše reč“...reče Šicer i ostade živ kao i mnogo puta pre toga. Zaradio je taj nadimak samo zbog toga što je voleo disciplinu . Možda se zajebao što je kao primer disciplinovane populacije koristio Hitlerovu vojsku, ali jednom receno ostade u narodu i zapamceno...i ostade Dragan – Šicer. Rominjao je sneg iza njegove brzopokrecuce levo-desno, gore-dole, glave...Ja sam ga slusao i verovao sam mu. Ni biblija , ni stotine svestenika nisu uspeli da me ubede kao on, da na pocetku svega bese ...rec.
Dostojevski, Stulic, Remark i gomila drugih likova su samo face koje znaju da opisu sve to sto ja i on osecamo mrtvi pijani u noci kada pada prvi sneg. Objasnio mi je da bi sve zamenio za moc reci...Ja sam mu objasnio da sam Stulica po prvi put ukapirao kada sam naduvan na klonji slucajno naleteo na knjigu njegovih tekstova. Onako oslobodjeni od ritmova, melodije i njegovog glasa uspeli su da me zadrze dva sata na klozetskoj dasci. Tek kada sam pokusao da ustanem ukapirao sam da poezija uopste nije laka disciplina.
Pricalo se o godisnjem odmoru na Rodosu. O digitalnoj fotografiji i porodici koja je ogranicena vlastitim ogranicenjima. Sto vise piva je bilo popijeno to vise tema je bilo naceto...ali celo vece je u vazduhu visela samo jedna stvar...Drago mi je da te vidim.
Dragan je svojim iskrenim pokretima ruku rasterivao dim koji sam ja slao prema njemu, a ja sam svojim dimom punio praznine koje su njegove ruke ostavljale...Dobro smo se razumeli...
Pivska pena nam je pravila brkove, koje smo u zaru konverzacije skidali i ponovo pravili zalivajuci svaku pametno i uspesno izgovorenu recenicu – ponosno. Beli brkovi su kratkotrajni...Samo smrad kafane traje do sledeceg pranja. Ostavio sam Dragana samog za stolom...povracanje ne trpi publiku...