Ne zelim pricati o smislu

Rane ostaju, kad se izvuce nozh. Rupe u ogradi. Kajanje je otvorenost ranjivosti. Samo drugi mogu okajati nase propuste, nase slabosti...
Rekao sam jednom da je stvarnost ono u sto lupish nosom kad ne gledash jasno. Da, jest, upravo je to. Zasto je samo to ucenje vlastitih granica redovito tako bolno.
Ali, nisam velik vise. I to mi je drago. Jer da, uzoholio sam se, dakako, prepametan i preispravan, svashta sam si dozvolio. Nisi nikad bila tamo? oprost i zaborav su poput sna, i kao ples ali odustao sam se tome nadati. Odnosno, NISAM odustao tome se nadati, jer odustajanje je priklanjanje laksem, u svrhu da me manje boli. A ne zelim to, neka me smeta koliko moze, ne zelim se prestati nadati, neka bas, i za inat, pa nek boli koliko vec hoce, nadat cu se, tako da znash... I nadat cu se da ces me razumjet. Provokaciju, kontrolu, ono slabo u meni, cega se ucim spasiti. Trebash mi ranjiva, jedino tako mogu imati oslonac. Jesam li sad odvec ocajan? I onda kad ti kazem da sam necu moci, i kad te molim da me ne pustash iz ruke? Danas smijem. I sutra cu smjeti.
(Da, trebas mi i zato da mi pokazes moje granice.)