Ručkić krčkić

...u plastičnim vrećicama i žutim kovertama, i potvrdama da je nekoć doista bio tu, a sad više nije; nestane u ritualu, standardizirano smišljenim za žive, pa nekome paše više, nekome manje, nekome nimalo, i samo se ufaš da bi tom nestalom čovjeku sve to skupa bilo OK, bar ne jako mrsko, da se neće dogoditi neki neukus, iako znaš da nije tu. Nije u onome prekrivenom bordo bojom, jer je bijela za mlade, crna joj se ne bi svidjela, plava može biti grozna, i zato je bordo.

Svećenik kaže da nestane u neki ekskluzivni klub čije članstvo se stječe cjeloživotnim, ali može i kratkim, ma može i prešutnim odavanjem počasti njegovom Osnivaču; a ja mislim da nestane u čestice, neke oku vidljive, iako ih nikad nećemo pogledati, u pepelu hermetički zatvorenom, tako neprirodno, jer trebalo bi nas pustiti, trebalo bi pustiti prirodu da se nama nahrani, da joj se vratimo čitavi, sasvim... Ja se nadam da nestanemo u energiju, u onu prisutnost oku uglavnom nevidljivu od koje je Svemir: ja mislim da smo svi mi Svemirci.

Čovjek nestane u uspomene koje se slijepe poput kraste u podnošljivost. Nestane poput priče koju smo puno puta pričali, svaki put malo drugačije, nestane u nas same.

Čovjek nestaje malo-pomalo, u ravnodušnosti prema ovome, u očajničkom naporu da zadrži nešto do tada posve nevažno; nestaje i u strahu. I onda nestane u prepuštanju.

Život je za kratkoročnu uporabu. Zapravo, posuđen. Što će u njemu na koncu našega kraja biti važno, odlučuju drugi.

Sve je to za ljude, zar ne?

Većina završi u Van Allenovom pojasu.

Sve je to za ljude, al ljudi nisu za sve.